Драги родитељи,
Желимо да вам захвалимо што сте нам указали своје поверење, а заузврат ми ћемо се одговорно бринути о вашој деци, за време њиховог школовања у Београду у годинама које долазе. Први задатак ће нам бити да им олакшамо стрес који доноси тако значајна животна одлука, као што је промена животне средине, школе, одвајање од породице и пријатеља. Групни васпитач ће водити рачуна о добростању ученика, са њим ће они делити своју радост као и своје бриге и добиће вредну помоћ проистеклу из професионалног и животног искуства и образовања васпитача. Васпитач, стручни сарадник и сви запослени, трудиће се да помогну ученицима да остваре своје образовне циљеве, кроз подстицај и подршку вредном раду и ангажовању самог ученика. А када се заврше домаћи задаци и испуне школске обавезе, у Дому ће бити разних садржаја и начина за креативно и активно провођење слободног времена, ангажовање ученичких талената и развијање њихових интересовања.
А за сва наша настојања која мотивише чиста жеља за напредовањем и остварењем свих потенцијала наших ученика, потребна нам је ваша максимална ангажованост и сарадња, остварена кроз редовне контакте са васпитачима и стручним сарадником. Подржите наша правила и придржавајте се наших заједничких договора. Али, не оклевајте и да се интересујете, да питате и да нас посетите када год сте у могућности. Пружајте нам информације од важности за наше дубље разумевање ученика и још бољи контакт са њима. Верујте нам.
Ваша деца не треба да страхују. Показаћемо им да је Дом сигурна и подстицајна средина, „друга кућа“. У Дому се најлепше дружи и успомене на тај део живота ће бити драгоценост коју ће они радо чувати и делити са другима када постану људи, када се буду остваривали у својим професионалним и породичним улогама, када се сами буду бринули о другима. А тада ћемо бити поносни на њих. И пуног срца, када се буду вратили у Дом и подсетили нас на битне тренутке у којима смо помогли формирање њихове младе личности.
Порука за будуће ученике
У месту у коме живиш не постоји средња школа коју желиш да упишеш. Постоји у Београду. Али, далеко је или немогуће свакодневно путовање, родитељи не могу или не желе да ти изнајме стан, рођака немаш или не желиш да им будеш на терет… Не одустај због тога од својих снова.
Решење је у боравку у нашој Установи, у окружењу вршњака са сличним жељама и дилемама.
Мој живот у дому
Готова је основна школа, полако одбацујемо дечија крила слободе и безбрижности. Поприлично рано, рекли би сви, али ово је тешка последица деце која донесу овакву одлуку. Још увек имамо жељу да будемо уљуљкани у мајчином загрљају и да једина сенка која нас прати буде очинска, да нас увек штити од зла и свега исквареног што овај свет може да понуди. Улазимо у велики град долазећи из малог места у којем смо проживели наше детињство, па и поред свих чињеница које указују на нешто ново и упознавања са реалним светом ништа нас не спречава у нашим одлукама. Одлучно уписујемо школе у другом граду, вешто пакујемо кофере, као да нам је то већ постала свакодневица, наместили смо озбиљан и зрео израз лица. Одајемо лик јаке и самосталне особе само да бисмо убедили родитеље да смо спремни за тако велики подухват, а испод те маске се крије једно мало дете, потпуно престрављено и неспремно да одрасте тако брзо. Свесни смо да се највећи успеси постижу када смо највише уплашени и да нам се највиши циљеви остварују уз напоран рад и жртвовање.
Долази и тај први дан у дому. Све што ме окружује је ново, нови град, људи, нова соба и кревет, нова школа, нови другари. Све ми је непознато, па због тога улазим бојажљиво са великим опажањем. Упијам све што видим, од натписа на вратима који ми говоре где се шта налази, па све до запослених. Гледам изразе лица друге деце и увек приметим већи страх у родитељевим очима, него у дететовим. Не сматрам да је то зато што смо ми храбрији, већ то самопоуздање добијамо из незнања, не слутећи шта нас све очекује. И поред свега уливали су ми дозу сигурности.Улазим у собу, мања је него што сам мислила и питам се како би нас четири овде стале. Бирам најбољи кревет који ће бити мој док не завршим школу. Колико год собица била мала и обична, одисала је топлином и имала сам осећај да ће ово бити соба у којој ћу проживети своје највеће успоне и падове. Распаковала сам се наравно уз помоћ маме, то је био њен начин да ми каже да је и даље ту, да брине о мени. На крају стављам и плишаног медведа на кревет, а са друге стране гледам родитеље од којих ћу се први пут одвојити. Ми смо деца која живе у потпуном апсурду, деца смо у души која још увек спавају са плишаним играчкама, једино нам фали мама да нас ушушка пред лаку ноћ, а споља је дете које се преображава у човека. Поздрављам се са родитељима и причам им по коју шалу да мало олакшам растанак. Желим ово, али пуштам сузу када видим мајчина леђа како се окрећу и постају све мања и мања у даљини. Почињем да преиспитујем све своје одлуке и да ли сам их мудро донела. Ја ипак, имам само петнаест година.
Упознајем жену која је одговорна за нашу групу и која ће ме водити кроз овај дом и живот четири године. Све је некако дошло на своје, само ми је једна ствар недостајала, а то су биле цимерке. Прва два дана сам била потпуно сама у соби и многи би рекли да ми се посрећило или да сам уживала јер сам имала свој мир, али напротив, фалио ми је неко ко ће заједно са мном закукати, неко ко ће најбоље разумети како се ја осећам, неко са ким ћу моћи да се поистоветим, иако се знамо тек пар сати. Нешто чему ме је домски живот одмах научио јесте да смо сви заједно у овоме и да се сви међусобно разумемо колико год да се не познајемо. Била зам узрујана јер сам одмах хтела да се све коцкице поклопе, али за то је потребно време. Мама ми је свако јутро говорила да дам времена времену и да ће све доћи на своје место. Нисам ни трепнула и све је почело да се уклапа. Упознавање друге деце у дому и долазак цимерки. У дому распореде децу по собама у нади да ће се њихови карактери поклопити, па сам захваљујући томе научила да не осуђујем људе на основу првог утиска, већ да им дам времена да полако откривају своје право лице. Упознајете нове људе са којима од почетка делите оне најискреније емоције, постајете једно другом раме за плакање, савет у недоумици, делите сваки смех и сузу. Како је прошло пар месеци, навикла сам се на нови начин живота. Научила сам да делим собу са још три особе и да будем тиха када неко други учи, да испитам ново научено градиво, да помогнем око нечега што мени боље иде. Научила сам и да поштујем туђе време и простор, па и свој мир. Како је време још више пролазило, проналазила сам своје место под сунцем. Боље сам се сналазила у граду, откривала сам нове улице, зграде, кафиће, паркове и Београд је заиста кренуо да ми прираста срцу и да постаје део мог живота, део мене. Колико год сам се привикавала увек сам чекала тај викенд да ужурбано пакујем кофере и потрчим на аутобуску станицу. Цео пут до куће бих седела и узбуђено гледала кроз прозор, убрзано ударала ногом о под, слушајући омиљену песму. Одбројавала бих сваки минут, јер сам минут ближе кући где ме чека моја породица, мој дом. И док сам трепнула пролетела је прва година, толико тога сам урадила, али опет толико тога је остало недовршено, неостварено. Нешто необјашњиво ме је вукло, вукло назад у тај Београд као да сам увек знала да ме нешто чека у том великом граду.
Дође друга, па и трећа година и постајем све ближа са својим цимеркама. Пронашла сам нову породицу у склопу ове мале собе, породицу која је дошла из целе Србије, а опет проналазимо заједнички језик. Могла бих у недоглед да пишем шта сам све овде проживела. Било је изузетно напорно због школе и учења, али научиш да будеш самосталан и да се бринеш о себи, да лепо и гласно говориш и да се заузмеш за себе. Савладаш и пар трикова које су ти родитељи рекли, а неке и сам похваташ, научиш да се сналазиш у великом и ужурбаном граду који никада не спава и који је увек у покрету. После дугог и напорног дана на улазним вратима би увек био портир који би нам се јавио са осмехом, питао како смо или ушао у кантину док једемо да нам пожели пријатан ручак. Теткице које су се увек трудиле да је свежа и топла храна послужена, а уколико није, увек би ужурбано дошле да не чекамо јер знају колико смо гладни. Ни код њих никада није изостајао по који осмех, срдачно питање или по која воћка више. Васпитачи који су увек ту да нам помогну око школе, ако смо у недоумици или да нас похвале за наше знање и примерено понашање. Уколико треба куцаће на врата од собе до собе како би вам пронашли лек за главобољу или ако имате температуру, а после сваког вечерњег пописа не одлазе из собе, а да не пожеле лаку ноћ. Они су људи који су делом одговорни за наше успехе, свако од њих има улогу родитеља, а заједно чинимо једну велику породицу. Сазревам и постајем самостална особа, која није више сигурна и храбра само због родитеља, већ и због саме себе. Осећам како се мењам, откривам себе у потпуности као особу, као човека који има идеје и чврсте ставове. Учим праве животне лекције и стичем знање које је непроцењиво. Ушла сам у један систем, један алгоритам за који је потребна изузетна снага воље, да би опстали у том вртлогу. Током летњег распуста бих уживала код куће одмарајући и упијајући сваки моменат лета, али увек бих ишчекивала тај први септембар да се вратим у школу и у Београд како бих наставила да растем, развијам се и напредујем откривајући своје границе и могућности.
Тако смо дошли и до четврте године, матуранти смо и завршавамо једно поглавље у животу. Спремамо се да окренемо нову страницу књиге у нашим животима, не знајући шта нас чека у овом новом поглављу. Идемо слепо у нешто ново, теже и неистражено. Колико год овај период био тежак и напоран, увек ћу га се присећати са једним осмехом на лицу, јер је то период живота где сам највише пробала и највише грешила, откривала себе и уживала у последњим моментима детињства и безбрижности. Упознавала нове људе, са различитим карактерима, учећи како да приступим свему и свакоме у животу. Време је и да се опростим од многих људи које сам упознала на свом путу одрастања, неки су ту били као прави пријатељи, а неки само да ме науче животним лекцијама. Када бих имала прилику да вратим време на дан кад сам дошла у Београд, ништа не бих променила, оставила бих све овако како и јесте. Ово је живот који је мене почео да формира у човека. Да све ово нисам прошла, не бих постала особа каква сам данас, не бих имала овакве ставове, идеје и вредности, не бих била особа са којом бих се истински поносила. Била бих особа која би се заувек бојала нечег већег, особа која није остварила свој потенцијал и није добила довољно снажна крила да је одгурну на прави пут.
За ове четири године сам научила да никада не постављам себи границу јер она не постоји и да се сваки труд примети кад тад од стране правих људи. Ако радимо са страшћу и љубављу живот ће нас сам довести до таквих људи који ће нам помоћи да нађемо наше место под сунцем. Ако се икада осећате уплашено или обесхрабљено, ово је моменат да грешите, испробавате нешто ново и пратите свој инстинкт. Сматрам да је боље направити пуно грешака него пуно пропуштених прилика. Време не можемо вратити назад, а нова прилика је увек ту.
Новинарска секција
РЈ „Петар Драпшин“