Протиче други месец боравка у дому. Да ли сте се адаптирали на нове услове живота, на живот у заједници, на удаљеност од породице и вашег базичног окружења? Да ли и даље остајете при одлуци да се осамосталите и започнете живот у Београду? Ово су само нека од питања којима смо започели разговор о адаптацији ученика који по први пут бораве у нашем дому.
Активност је реализована кроз рад у малим групама у којима је поред ученика првих разреда био и по један ученик старијих разреда који је у дому више од једне године. Кроз размену искуства и личног доживљаја процеса прилагођавања покушали смо да олакшамо процес адаптације онима који још увек осећају извесне тешкоће. Старији ученици су били извесни водичи кроз лакше прихватање новина и правила понашања и живота у дому. Радо су износили своја искуства и како су превазилазили негативне емоције. У томе су им највише помогли, како наводе, управо старији ученици, али и васпитачи у дому.
У средишњем делу активности, свака група је осмислила мини интервју током којег су ученици првог разреда постављали питања старијим домцима. Нека од интересантнијих питања су: када могу да добијем продужени излаз, да ли нам групни васпитач остаје заувек васпитач, зашто морамо сваки дан да сређујемо собу, могу ли да добијем два колача, како натерати цимера да више брине о својој хигијени? Признајемо да смо добили мноштво интересантних одговора.
На крају, закључили смо да је процес прилагођавања пут испуњен низом ситних корака којим се лакше корача уз подршку, разумевање и емпатију осталих ученика, васпитача и стручног сарадника. Способност човека да се прилагоди на промене и нове услове живота одлика је зреле личности којој тежимо.
Биљана Јанковић, педагог
РЈ „Змај”