У свакој библиотеци на свету посебно место заузимају енциклопедије. Без обзира на тип библиотеке, било да је она школска, високошколска, национална, јавна, научна или специјална, у систему УДК – ознака, енциклопедије, поред речниика, започињу низ у слагању периодика. Оне носе ознаку 030 и увек заузимају прве полице у смештају књижног фонда. Ако бисмо, у вези са тим, одредили значај енциклопедија према месту где се налазе у библиотекама, првом, онда са сигурношћу можемо да кажемо, да је енциклопедија „краљица“ свих књига.
Енциклопедија на грчком језику значи (gr. egkyklios, енцикло – општи и paideia, педија – образовање) „је прегледан спис, издање које сакупља општа знања или знања одређене области науке и уметности. Енциклопедија садржи низ прецизно објашњених енцикопедијских одредница, појам који се описује и чланака, само објашњење појма. Енциклопедију пише тим стручњака и објављује институција од националног значаја“.
Енциклопедије се према предмету разматрања могу поделити на опште, оне које сабирају знања из различитих области и посебне или специјализоване, енциклопедије медицине, уметности, архитектуре, технике, музике, животиња. Према начелу организације, који подразумева начин, како да се што лакше пронађе жељени садржај, могу се разликовати абецедне, алфабетске, систематске, реалне и друге енциклопедије.
Појам енциклопедија се први пут јавља у античкој Грчкој. Првобитно је означавао круг нужних научних знања, а касније, она су била обједиљена у целину, означена као Седам слободних вештина, које су се делиле на Trivium (граматика, дијалектика, реторика) и Quadrivium (аритметика, геометрија, астрономија, музика), да би у познијим латинским временима биле проширене медицином и архитектуром.
Првим енциклопедијама се могу сматрати дела Аристотела и Теофраста. Међу ране енциклопедијске радове спадају још и Историја природе, амбициозно дело у 37 књига Плинија Саријег (први век нове ере), као и Касидорово дело Institutiones (5 век). Исидор Девиљски је у 6 веку написао своје грандиозно дело Etymologiae. И током ренесансе енциклопедије се пишу на латинском језику, а последња тог типа је Алстедова Encyclopaedia septem tomis distincta, написана 1620. године.
У наредних неколико векова енциклопедије су наставиле да се развијају, а захваљујући групи француских научника, филозофа и уметника, енциклопедиста, предвођена Дидроом, ми данас имамо енциклопедије које су саставни део нашег одрастања, образовања и усавршавања у стицању нових знања. Они су успели да од 1751. до 1780. године саберу знања у француску енциклопедију која је садржала 35 књига. Одмах потом настаје и енглеска енциклопедија Encyclopaedia Britannica која је писана од 1768. до 1771. године.
Током 19. века цвета стварање националних енциклопедија, да би се касније због нагомиланих знања почеле стварати и енциклопедије специјализоване за одређене области. У Краљевини Југославији између два светска рата најзначајнија је била Народна енциклопедија Станоја Станојевића. С поносом, можемо рећи, да и наша библиотека поседује ову енциклопедију.
У периоду после 1945. године у СФРЈ је издаваштво било равномерно заступљено у свим републикама, али најразвијеније у Загребу. Југословенски лексикографски завод, као једна од еминентних издавачких кућа је приредила неколико величанствених енциклопедија: „Опћа енциклопедија“, „Енциклопедија Југославије“, „Медицинска енциклопедија“, „Енциклопедија ликовних умјетности“, изузетно богате опреме, са златотиском и најквалитетнијим папиром.
Једна од најпопуларнијих енциклопедија била је Просветина „МАЛА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРОСВЕТА“. Њено прво издање је штампано давне 1959. године, а укупно је доживела 6 допуњених издања. Енциклопедију је штампала „МЛАДИНСКА КЊИГА“, а четврто издање је штампано у 30 000 примерака, 1986. године.
У периоду од 40 година, за време постојања државе Југославије издаваштво је цветало. Градови као што су Суботица, Нови Сад, Београд, Скопље, Сарајево, Загреб и Марибор били су центри издавачке делатности. Постојало је преко 20 издавачких кућа: „Минерва“, „Братство – јединство“, „Просвета“, „Нолит“, „Рад“, „БИГЗ“, „Завод за уџбенике и наставна средства“, „Реч и мисао“, „Веселин Маслеша“, „Знање“, „Глобус“, „Отокар Кершовани“ и друге.
Од 90-тих година прошлог века, до данас, у Србији, у области издаваштва, енциклопедије заузимају и даље важно место. Ако смо и даље при становишту, да су енциклопедије ризнице знања, које у једном, неколико или десетине томова сабирају национална блага једног народа, историје човечанства, уметности или неке знамените личности, онда оне, на једном месту, за кратко време, пружају могућност читаоцима, да сазнају оно што је предмет њиховог интересовања. Тако, на пример, читалац хронолошки може да сагледа настанак неке друштвене појаве која је трајала и неколико десетина година, или чак векова, и стекне, на крају, научни увид, у оно што је предмет његовог интересовања и учења.
Стручњаци који се баве библиотекама, истичу да 30% целокупног књижног фонда сваке библиотеке треба да буде заступљено у фонду енцикопедије, али и речника и монографија. Богатство књижног фонда управо се мери према броју библиотечких јединица које чине енциклопедије, али и друга скупоцена издања. Енциклопедије су одувек биле скупе публикације.
Штампање енцикопедије подразумева скупу опрему, а она се огледа у избору најквалитетнијег папира, на хиљаде и хиљаде страница текста, утрошак црне боје, илустрације у боји, висина хрпта може бити од 25 до 35 цм, кожни повез са златотиском. Енциклопедије садрже и географске, и друге карте и прилоге, а штампање тих додатака, као и упустава о коришћењу енцикопедија, подразумева додатне трошкове.
Енциклопедије, захваљујући таквој опреми, маме пажњу читаоца. Прелепи изглед енциклопедије има за циљ да буде изабрана за читање и да читаоца опчини и оплемени знањем, да му постане стална навика да учи и сазнаје из ње. Можемо да чујемо у нашем књижевном говору, да се каже за некога ко је изузетно паметан, да је „жива енциклопедија“.
Лепота израде енциклопедије је само ремек дело. Потребан је дуги низ година, па и деценија да би се израдила енциклопедија у више томова. Тимови стручњака могу да броје и неколико стотина универзитетских професора, академика, уметника, фотографа. Свако од њих даје максималан допринос и улаже надчовечански труд, како би енциклопедија угледала светлост дана.
Енциклопедије имају устројства и правила која су строго одређена и непроменљива. Форма, стил и језик су идентични за све енциклопедије, а прецизност, систематичност, језгровитост и кратко тумачење је императив. Економичност у упореби речи је неопходна, јер са што мање речи треба дефинисати, сврстати или одреди, рецимо, неки појам, појаву, предмет, друштвени, културолошки или научни покрет. Дакле, неопходно је и рационално искористити простор на страници, јер њу употпуњују и други садржаји: илустрација, фотографија, цртеж, графикон, математичка формула. Ради прегледности текста и илустрација, садржај на страници је подељен у два стубца који су подељени танком вертикалном линијом, идентично, као и код речника и лексикона.
Иво Андрић, је написао величанствену приповетку „Књига“, у којој описује чудесан свет књиге, и библиотеке као храма знања. Ову приповетку би требао свако да прочита, јер након прочитаних страница, заувек се мења наша представа о књигама, а често се дешава, да имамо погрешне преставе и предрасуде о књигама и онима који их пишу. У време, када је Андрић био десетогодишњи дечак, већина књига из школске библиотеке, како он прича у својој приповеци, нису могле да се читају, јер су биле закључане у ормарима, неприступачне за дечаке, попут њега, који су могли само чежњиво, сатима, да гледају у лепе књиге и да замишљају далеке земље света и сва „чудеса“ која постоје.
Све енциклопедије имају баш ту чаролију „шарене, велике и лепе књиге“. Оне, заиста бојом, илустрацијама и графичком обрадом, држе читаоца у узбуђењу и опчињености. Деца су посебно пријемчива за читање енциклопедија. Дечје енциклопедије имају ту моћ да привуку пажњу најмлађих читаоца, и поред њих, енциклопедије не могу остати непримећене.
Ипак, у опису енциклопедија, сем визуелног, естетског, научног и забавног елемента, значајни су и неки други, технички подаци који се односе на тираж, годину издања и обновљена издања. Неке енциклопедије су се штампале у неколико, допуњених издања. Познато је, да су се многе енциклопедије штампале и у 30 и 50 хиљада примерака. То су биле златне године издавачке делатности, конкретно у бившој Југославији. Следећа одредница енцикопедије је Садржај који се налази на почетку, Сарадници, затим следи Увод, Предговор, а на крају Индекс скраћеница.
У ери друштврних технологија, друштвених мрежа, мобилних телефона и таблета, енциклопедије су заборављене, неправедно. Више их мало ко и чита. Међутим, генерације које пристижу и које су жељне знања, могу да их оживе и да енциклопедије опет буду најомиљеније „велике, лепе и шарене књиге“.
Пре само двадесетак година, енциклопедија је била исто што и данас интернет. Само за неколико минута, читалац је могао да пронађе жељени појам, личност или да сазна битну информацију о неком догађају. 70% целокупног знања на планети људи су сазнавали из књига и енциклопедија. Та знања су тачна и проверена, а данас се може рећи, да је 70% садржаја на интернету непроверено и добрим делом нетачно. Поседовати само једну енциклопедију је значајан фонд, а временом, ако се створи навика за коришћењем енциклопедија, оне постају главни део нашег личног, библиотечког фонда.
Енциклопедије се могу, увек, позајмити из неке библиотеке, било школске, домске или јавне. Јавне библиотеке постоје у сваком граду Србије. Потрудимо се, следећи пут, да када се нађемо у неком библиотечком простору, обавезно приђемо полицама где су смештене енцилкопедије, јер сада знамо где се оне тачно налазе и узмемо неку од њих на читање. Знамо, да ће нас оне, увек, одано и достојанствено чекати.
Мирјана Митић