Гледа оштро у даљину. Врхови Голије, модри, тешки, неустрашиви, затамнише његов поглед. Столетне шуме, врбаци, пашњаци и ливаде верно сведоче о времену. Старина помисли: „Ништа се променило није“. Зелени таласи тамнозеленог пространства заиграше плес са земљом и сунцем. Тек први зраци сунца заискривши у његовим очима као ратно знамење на грудима, понесено први пут на реверу нове војничке униформе, потврдише му то.
Векови, деценије, године плове небом попут беличастих облака. Јутро је плаво, узвишено и трептаво, као и сећања која навиру. Старчеве руке задрхташе, али само на трен. У мислима отвара Књигу староставну, писану десницом Светога Саве, укоричену вековима светлог постојања српског народа, на недељу, на црвено слово. Странице, прхнуше као птице, знане, крваве и златне. Из даљине се чују црквена звона помешана са гласовима предака, они шапућу молитву која подсећа, опомиње, бодри и бди: чувајте Србију, народ, слободу и правду, не заборавите Немањићке завете, будите благородни и живите у слози, чувајте омладину и потомство.
Гледа меко у своју душу. На старчевом лицу отвори се плаветнило очију из којих заискри љубав, нежност и доброта. Свечано обучен, са шајкачом на глави, висок, горштак исправљених леђа као у младића, и стамена корака, преслишава се, помало збуњено, као ђаче пред учитељем, да му не промакне нека важна реч. Сву ноћ је смишљао беседу коју ће праунуку Лазару јутрос прозборити пред његов одлазак у Београд, на школу.
Дубоко пребирајући мисли, наборена чела, изненада бљесну у његовој свести отрежњење, као спасоносни летњи пљусак у преврелом дану и разбисти забринуту седу главу: сети се сваког тренутак живота проведеним са Лазаром. Гледао га је како расте, и учио, учио о свему. Дете је одрастало широм отворених очију. Прекорно опомиње себе да не будали: Лазар је његова крв, најмлађи Петровић, његов мезимац. Добар је дечак, и име су му дали по њему, као што је његов деда Обрад, њему, Лазару, дао светло име по светлом кнез Лазару. Тако је ваљало одлучити и када се родио његов четврти праунук, можда и зато, што је нека жена из породице предвидела, да ће тек рођено мушко дете, бити на њега. Смешка се озарено јер зна: кад види Лазара, види себе.
Гледа поносито у Лазара. Дамари старчевог срца певају песму Вукову, записану од непознатог певача да се не заборави, војничку, победничку, славску, сватовску, литургијску. Петнаестогодишњак чврсто грли Лазара, старчеве руке чврсто грле најмилије чедо. Оба Лазара крију сузе. Онај Лазар који одлази чује подмлађен глас Лазара који остаје: „Не заборави, Лазаре, речи моје“. Лазар изговара у себи: „Нећу, нећу“, да нико не чује подрхтавање његовог срца које зна да је светосавски завет примљен: млади слушају старије и настављају живот светосавски. Одмахује деди, и трчи уз ивицу успона шљивака, да још једном, пре одласка на пут, са врха летњиковца види свој завичај. Шљивар тек ослобођен бремена пурпурног воћа, питомо се уљуљкао надомак старе куће.
Лазарев пут, и пут свих његових вршњака, старијих девојака и младића, који су се упутили у Бели град, тога јутра, да се уселе у други дом, њихов дом, прати песма, она песма Лазаревог срца, лепа попут „Боже правде“. Та песма их прати непрекидно, и чува их као мајчин лик, и на земљи, и са неба. Та песма их чува непрестано као лик друге мајке, небеске мајке која их нежно гледа са икона и фресака српских манастира и цркава.
А Бели град неуморно бди. Леп и величанствен, сведок прастарих времена и велелепних цивилизација, које су се све, једна по једна, у незаустављивом колу времена, смењивале и такмичиле која је лепша, и на страницама историје човечанства, остављале свој траг. Неки трагови су давно нестали, а неки још постоје, и јасно се виде. Те трагове је Београд, више од било ког града на свету сачувао, и зато је његово срце увек младо. Београд воли све људе света, али када осети жар младости, његово срце се опет подмлади. Вечно млад, стражари, попут оданог слуге који будан хоће да дочека свог господара који се уморан враћа кући са далеког пута, и отвори му осветљене капије имања, у ноћи. И зато слузи ништа не промиче, ни добро, ни лоше, ни срећа ни несрећа, ни сам живот. Нагледао се, и времена ратна, и времена мирна.
Београд срдачно дочекује. Своју децу. Двехиљадедвадесеттрећа година је. Летњи септембарски дан је букнуо у свој својој лепоти, као што је и младост зажарила вољени град. Београд пева. Средњошколци освајају свој град. Престоница Србије је обојила своје хоризонте новим сјајем. Младост се смеши, младост плеше, млаост се радује. Младост је непобедива, као и бели Мештровићев „Победник“ који достојанствено пркоси сваком злу и чува слободу тако што у снажној десници држи праведан мач, а у одморној левици белог голуба, који нежан у белини београдских облака пркоси времену и чува мир. Као у сребрној тачки где се Сава улива у Дунав, укрштају се путеви ђака који проналазе дом на пет београдских адреса, где их топло очекује: пет кровова, пет прагова, петоро врата и стотине прозора који осветљени у ноћи трепере као звезде на небу. На мапи града проналазе своја одредишта и задивљено гледају у Звездарску звезду, дорћолску калдрму и Небојшину кулу, у Топчидер, који је као драгуљ уплетен у Савски венац и Земунски кеј са уздигнутим и пркосним Гардошем.
Београд се поноси. Херојски град, најлепши на свету, одише трагом витешких времена и људи, пише странице славне историје и културе, јединствене, која задивљује свет. У граду музеја, позоришта, школа, галерија, установа културе и београског универзитета, постоји и траје 35 година, установа која сабира децу, мало старије ђаке, који више нису основци, и који после четири године живота проведеног у великој кући са пет купола, су на путу да постану људи. Ту кућу, неки људи назваше Дом ученика средњих школа, и одредише јој намену: да ученицима који желе да се школују у Београду буде други дом. „Алекса Дејовић“ отвара своја врата, „Карађорђе“ отвара своја врата, „Петар Драпшин“ отвара своја врта, „Стеван Чоловић“ отвара своја врата, „Змај“ отвара своја врата.
Београд не заборавља. У ратна времена, неколико пута је слободарски град отварао своје капије за избеглу децу из Хрватске, Босне и Херцеговине и децу са Косова и Метохије. Историја тешких и ратних времена одвијала се овим редом: 1991. година када је престала да постоји једна лепа земља, Југославија, Дом ученика је удомљавао децу, уплашену, гладну, дрхтаву, годинама, која су мир, слободу и љубав проналазила у Београду, у Дому ученика средњих школа; 1995. године десила се Олуја, када су деца из бобмардоване колоне избеглица пребегла у Београд и Србију, да наставе своје мале животе; само неколико година касније, у трећем тромесечју школске 1999. године десило се бомбардовање Србије, тада су деца напустила Београдски дом и отишла својим кућама раштрканим по целој Србији, уплашена, застрашена за животе својих најмиијих; 2004. године десио се Погром Срба са Косова и Метохије и деца из згаришта, фијука оружја, спаљених кућа, мржње, пронађоше миран сан у Беогрду. Сва та деца, сви ти мали и велики хероји, преко ноћи су насилно одрасли. Неко им је одузео радост безбрижног одрастања.
Београд се обнавља. Неимари граде оно што ратови и катастрофе разруше. Они живе заједно са градом који дише и пулсира дамаром својих становника. У тешким периодима, Дом ученика средњих школа Београд су водили велики људи великог срца, људи који су имали светлу визију како ученицима створити лепо место за живот, развој и учење. Први, који је предводио установу, неко упоран и ведра духа, куцао је на многа врата за помоћ и суочавао се са хиљаду изазова, да у време санкција деци обезбеди најнеопходније потребно. Додатна помоћ у храни пристизала је и из „Црвеног крста“. Често пута, ученици су спавали у хладним собама. Били су захвални што пију млеко у праху, и што би се сваког понедељка на јеловнику за тај дан нашла крофна са мало џема, а мирисне пите, које су за њих месиле куварице, биле су дар који их је подсећао на мајке и далеке породице. Били су срећни што живе мирно, што се друже, што уче и деле све заједно: успехе, добре и лоше оцене, болне тренутке одрастања, заљубљивања, животне изазове. Неки су први пут путовали у неке лепе крајеве Србије и Црне Горе, јер се неко, милосрдан, који је дом видео као велику правослвну породицу, постарао да за њих припреми прелепа ходочасна путовања. Касније, после санкција, када је Србија почела полако да се опоравља, требало је обновити куће и учврстити њихове темеље. Неке нису обнављане пола века. Пет кућа црвених кровова, на пет различитих локација, у којима су живела деца и млади, добиле су ново рухо. То је био период златног процвата интерната, где је, поново, неко истрајан и посвећен, снагом своје племените визије, остварио сан који је био зацртан да мора да се оствари. Све је било ново, лепо, удобније и светлије: собе, учионице, заједничке просторије за одмор и забаву, библиотека са пет малих огранака које су се непрестано пуниле књигама, трпезарије, кухиње, ходници, дворишта, спортски терени. Онај ко наслеђује на чување лепу кућу и укућане, има у аманет светао задатак да брине о њима, сачува и развија њихов напредак и лепши живот, из дана у дан, сваки дан, као што су то чинили и његови претходници. Сада, када је брод упловио у мирне воде, његова једра треба да струје ветровима напретка и среће, јер данашње генерације младих могу, ако то желе, откривајући своје таленте и вештине, да достигну све. Културни, спортски и забавни живот који ученицима пружа Ученички центар, подлога је за стварање свестране и задовољне личности.
Ученици нису сами. Потпора и стуб њиховог одрастања, раста и напредовања су њихови родитељи, али васпитачи постају онај потпорни зид који држи још чвршћим темеље њихових личности. Васпитачи и васпитавају, и уче, и слушају, и разумеју, и теше, и брину, и радују се успесима својих ученика, који су им поверени као њихова рођена деца, да заједно савладавају све препреке на путу њиховог одрастања. Васпитачи постају и узори, неко близак коме могу да испричају и своје најскривеније тајне. Васпитачи остају у њиховим сећањима и онда, када заврше школовање, постану родитељи и почну сами да васпитавају своју децу. А васпитачи, када их испрате у нови живот, осете задовољство и радост што их виде као добре људе. И тако дочекују, нове и нове генерације, стално вршећи посао који испуњава њихову душу поносом, и који, иако је понекад и тежак, није више само посао већ постаје богат и испуњен професионалан живот који представља задовољство.
И док се први новембарски дан полако гаси, и свечаност јубилеја добија светлуцав орел који осветљава и спаја прошлост, садашњост и будућност, сећањима исписујемо подвиге на нашим длановима. Ако оживимо своја сећања и завиримо у своја срца и избројимо, колико смо година часног рада уткали у пут напретка установе у којој смо браниоци части, рада и поштења, онда је одговор јасан: „Учинио сам све, најбоље што сам умео, да ученицима који су ми дати да бринем о њима, и који живе у пет различитих кућа црвених кровова са звездама на прозорима, пружим знање, разумевање, подршку, љубав. Ако сам све овако радио, онда сам примио светосавски завет, и његов печат чувам у души“.
Мирјана Митић