Позоришну представу Клаустрофобична комедија најбоље је описао сам писац, Душан Ковачевић, рекавши да ју је писао са осећањем да живимо у тескоби која се прикрива повременим отварањем прозора.
Сава оџачар (у маестралном извођењу Љубомира Бандовића) каже да човек може бити заглављен у лифту као у држави. Он је синоним наивног добричине, примерак умируће врсте у данашњем свету. Заљубљен у живот који му је недоступан, показује своју нежну, људску страну кроз однос са Нином, одбеглом пољском балерином. Она је метафора страдања лепоте у корумпираном друштву које воде политичари муфљузи.
Браћа Крај, Јагош политичар у успону, превртљивац и хохштаплер, и његов брат Теја, писац без перспективе, њихова сестра Весела која симболично носи црнину за својим животом, блентави милиционер Вуле, балетан који протутњи сценом, су ликови који се у овој горкој комедији смењују кроз призоре са сценама из животне реалности.
Сударају се живот, позориште и изузетна игра глумаца, а Клаустрофобична комедија је била, а и данас јесте, заправо урнебесно актуелна друштвена трагедија, крик против политичара покварењака чија злодела изједају ретко преосталу људскост.