Месец октобар отпочели смо поподневном шетњом Београдом. Уз живо приповедање нашег водича Сање Ђаковић, која је творац овог двочасовног туристичког обиласка под називом „Љубавна шетња Београдом“, упознали смо једно другачије лице наше престонице. Да један град не чине само улице, већ и људи и њихове приче, доказале су нам љубавне драме наших знаменитих Београђана.
Нашу љубавну шетњу кроз Београд почели смо из некадашње Дворске баште породице Карађорђевић, данас познате као Пионирски парк, тачније од чувене фонтане „Девојка са крчагом“. Иако смо се нашли на познатом месту, прича нас је одвела у време кад су стварно постојале дворске баште у којима ђул мирише, у 19. век, и приче о забрањеним љубавима. Реч је о најстаријој записаној љубавној причи Београда, познатој као „београдска верзија Ромеа и Јулије“. Открићемо само да се наш Ромео звао Загла, а Јулија Баџа, да је он био Македонац, храбар и велики јунак, а Баџа млада була, удата за доста старијег Турчина, заробљена у кући с високом оградом и с решеткама на прозорима, ту негде на Дорћолу. Прича је пуна љубавне динамике и оставља без даха, али оно што нас је нарочито заинтересовало и подстакло на размишљање јесте начин комуникације између двоје заљубљених у 19. веку, без телефона, без другарица које преносе поруке, без речи, на чувеном харемском језику цвећа. Каранфил, босиок, нана, невен, пасуљ, али и један мудар пас били су сведоци ове тајне љубави и слова њихових љубавних порука. Загла би, према овој причи, ставио одређену биљку у мараму и везао псу око врата, а потом би га послао до њене куће. Лепа була би преузела замотуљак и заменила га другим. Како се прича завршила, нико не зна, али смо сви запамтили да на харемском језику каранфил поручује – „Знај да си у мом срцу“.
Ко је био у срцу нашег нобеловца Иве Андрића открива нам друга прича до које смо стигли шетајући кроз парк пун жутог лишћа и кестења. Поређавши се око његовог споменика на Андрићевом венцу, начуљили смо уши да чујемо нешто што је његово лично, нешто што ће његову књижевну величину спустити до тачке где је и он само човек, као и сви ми, и има своје љубавне тајне. Сазнали смо да је Јелена из његовог романа „Јелена, жена које нема“, заправо Милица, која је и те како постојала читавих 30 година поред њега, али не као његова жена. Андрић је своју љубав на крају и дочекао, а о томе сведоче његове речи једном записане: „Ништа не бива пре него што треба бити“. Љубав Андрића и Милице Бабић показује да права љубав може да се чека, чак и деценијама ако треба, да не постоје препреке и да је све на крају могуће.
Кад смо у сфери могућег сазнали смо и које је три могућности дала Нушићу његова жена како би сачувала брак, како се правио списак теразијских блудница, како се Црњански удварао Види Ружић, како се Јелисавета Начић одрекла свог мираза како би студирала архитектуру, те како се родила њена логорска љубав и беба Луција, али и још много интересантних података из интиме наших познатих књижевника и знаменитих личности.
Прича нас вуче да откријемо све одмах, али оно што је сигурно, овакве приче не заслужују пасус или два неког текста, већ траже своја поглавља, или сате и сате приповедања. Зато је ова шетња препорука свима који воле љубавне приче, али и прилика нашим ученицима, који о књижевницима читају само биографске податке из интерпретација и муче се да запамте неке године и ухвате динамику њихових књижевних постигнућа, да сагледају још једну перспективу писаца, и то ону људску.