Ученик РЈ „Стеван Чоловић” Урош Илић годинама ниже спортске успехе међу којима је последњи титула првака Кадетске лиге Србије. Много рада, труда и упорности било је потребно да се докаже и опстане у свету фудбала. Део свега онога што спорт сам по себи носи поделио је са нама у кратком интервју који смо направили.
Када си почео да се бавиш фудбалом?
Фудбалом сам почео да се бавим са 5 година у „Аполону” из Краљева. Све је почело из радозналости, мој старији брат је тада тренирао, па сам и ја пожелео да се опробам. Било ми је доста тешко на почетку али сам, пре свега својом великом упорношћу, постигао много више него што су тренери у почетку очекивали.
Како данас изгледа један твој дан?
Данас играм за Кадетску селекцију Црвене звезде. Тренинзи су углавом једном, понекад два пута дневно, сваки дан осим викендом. Почео сам да играм на позицији крила, а сада сам леви бек.
Ко ти је узор?
Немам узор. Навијам за Звезду, стране клубове пратим, али не навијам за њих. Омиљени фубалер ми је Марсело, он је такође леви бек, сматрам да има савршене техничке способности. Најбољи бек свих времена по мом мишљењу је Роберто Карлос. Много пута сам погледао његов чувени гол који је постигао у утакмици против Француске 1997, а који је скоро против закона физике.
Да ли су ти напорни свакодневни тренинзи и да ли некада помислио да одустанеш? Шта је оно што те мотивише?
Кад се навикнеш, ништа није напорно. Никад нисам помислио да одустанем. Увек сам расположен за тренинг, чак и по кишном дану. По киши је најлепше играти. Покреће ме љубав према спорту али и чињеница да ће у будућности то моћи да буде мој животни позив.
Какви су твоји планови?
Мој први следећи циљ је да постанем део првог тима Црвене звезде. Желим да се до тада развијем као играч и да потом играм за неки инострани клуб.
Ко је твоја највећа подршка?
Моја највећа подршка су породица и пријатељи који су одувек били уз мене и помагали ми да дођем овде где сам сад пошто нисам стигао до свог коначног циља.
Шта би поручио будућим спортистима?
Поручио бих им да напорно тенирају, да буду посвећени и да никад не одустају.
Марина Радовић