Опроштајни говор

Опроштајни говор (Аплаудирајте, ученици, представа је готова)

Па ово не изгледа фер. Сад треба да напишем тек последњу страницу четвртог чина. Била је то добра представа, боља од сваке на коју нас је Дом одвео, а то заиста нешто значи.

Али сваки чин пролазио је све брже и брже, а ја сам, право да вам кажем, једва укачила шта се дешава. И сад ми дође као шамар што је готово, а таман сам ушла у штос. То је то. Следећег септембра, наши цимери опет ће доћи у своје собе, а ми их нећемо дочекати, већ ћемо бити раштркани, свако на своју страну.

То је то. Нећемо више никада тражити продужено, долазити у последњем тренутку на вечеру, ићи с Домом на крстарење, у музеј, у позориште, биоскоп. Нећемо више ниједном бити опомињани кад заборавимо да се испишемо из Дома (десило ми се). Мислила сам, док се дешавало, да неке од тих ствари очигледно волим више од других, а да неке очигледно не волим. Али сада, ретроспективно, осећам подједнаку носталгију према свему. Све бих поновила, не изоставивши ниједан детаљ.

То је то. Куварице, теткице, васпитачи, чувар, домар, управница, остали ученици, неће више гледати наша лепа лица. Какав губитак! Али сад озбиљно, сви људи који су се толико посвећивали нама, волели нас и пружали ослонац, сад нас морају пустити да идемо даље без њих. Бизарно ми је да ће људи који су толико присно уткани у моју дневну рутину сада само отићи из ње. То је тако нагло, помало окрутно. Али добро, ја ћу и то поднети, а и ви ћете, увек све поднесемо.

То је то. Сад нас чека нешто ново, сваког нешто друго. Време је да искористимо све што смо овде стекли, да никад не заборавимо сву пажњу, подршку и љубав која нас је овде свакодневно дочекивала. Све у животу има крај. То га не чини мање битним.

Моји претходници знали су писати дуже говоре, али ја ћу се овде зауставити. Знате сви врло добро све што ће нам фалити и све којима ћемо фалити. А и не бих да заплачем.

Па, то је то. И стварно  не изгледа фер што је већ то то.

У Земуну, мај 2024.

X