Поезија је део нас и наших живота. Када размишљамо о поезији прихватајући ову написану, а онда и изговорену истину, нисмо ни свесни, колико је она жива и фантастична. Она је, та истина, неодвојива од дамара наших душа, и она је, та поезија, тамо у нашим душама, где се спајају истина и љубав, а душа је љубав. Обе урањају, једна у другу, сједињују се и „од вајкада“ остају у нашим генима, сновима, визијама, сећањима.
Како смо онда успели да поезију дубоко потиснемо у заборав наших охладнелих душа, шта нам се десило те смо је се одрекли, где је нестала истинска нежност и доброта, која се говори кроз стихове? Зашто је постала неразумљива, зашто је ретки пишу, зашто полако изумире? Жалим што је тако, али хоћу да верујем и да се надам да неће тако остати, већ да ће поезија оживети. Хајде да се присетимо свега што већ знамо о поезији. Сећамо се онога што смо осетили, видели, доживели, чули о поезији и уверили се у њену лепоту и моћ.
Знамо, да не можемо доживети нежност, не можемо замислити љубав, ако наша душа није отворена да прими трептаје друге душе. Колико смо добри толико је љубави у нашој души. Доброта, нежност и љубав пишу поезију. Праштање пише поезију, молитва пише поезију, патња и бол, пишу поезију. Радост пише поезију. Живот пише поезију. Ако осећања пишу поезију, онда и осећања примају поезију у наша срца. Читамо, пишемо и памтимо поезију од најранијег детињства. Учимо из поезије јер, прво нам ју је неко говорио и читао, па смо је читали и прихватали, а онда и сами писали.
Ако отворимо странице наших „староставних“ књига и прочитамо поглавља о епоси наших славних Немањића, освежићемо наша сећања и знања о православљу, обичајима, традицији, историји, уметности, култури и књижевности српског народа, златног доба средњовековне државе. Видећемо да је та велика књига сијала одувек, као бисери у крунама намањићких владара и владарки. Знаћемо да смо на правом путу спознаје о томе, колико је поезија неодвојиви део нас и нашег постојања. Можемо ли заборавити, здравицу, пошалицу, загонетку, песму успаванке, песме које су се певале у сватовском колу, или тужбалице које су опевале жалост и смрт?
Ако се присетимо наших народних лирских и епских песама и јунака попут Краљевића Марка, старог Југ Богдана, Милоша Обилића, Милана Топлице, цара Лазара, знаменитих Српкиња, царице Милице, Јевдокије, Косовке девојке не можемо допустити да заборавимо корене и почетке наше поезије? Десетерци певани уз гусле Филипа Вишњића и других наших народних певача и Вука Караџића који их је записао, не могу се заборавити и остају да се памте и остају поколењима у наследство.
И средњовековна поезија и народна књижевност су утрле пут ка стварању свих других поезија од класицизма, романтизма, реализма и свих осталих модерних праваца у нашој поезији. На том дугом путу кроз векове, којим се кретала поезија, кроз непрегледну шуму наших осећања, искушења, изазова, живота, рађања, смрти, ратова и благостања, стрпљиво су чекали заборавњени каменчићи путоказа који су их водили до њеног трона. Ко се усудио да их прати и сакупи и одважно их понесе у нарамак своје душе, додиром јагодица својих прстију и врхом пера својих писаљки претварао их је у дијаманте. То су урадили наши песници оставивши славу која до данас траје. Није ли онда поезија вечна, као што је вечна и љубав?
Када се сетимо свих ратова који су вођени за слободу српског народа знамо да су Срби гинули с песмом на уснама. Последњи поглед српских јунака се гасио с љубављу, а њихове зенице су послледњи пут упијале светлост опраштања са живима и прецима. Најтеже им је било опростити се са децом, али умирући ратници су знали да ће слобода чувати њихове потомке, као што су они умели да сачувају слободу и народ.
Када су страдалници, а међу њима и деца, мали, тек рођени, мали, још непроходали, мали тек проходали, мали од године, мали од две, мали од три, мали од четири, мали од пет година, умирали најстрашнијим мукама у дечјим логорима таме немо, дрхтаво и с песмом у души. Знали су да су Божји, да их Отац небески гледа и да ће их одвести у свет анђела и правде. Њихова тиха песма је певана у малим душама, немо, да их злотвор не чује, баш онако певана, како им је мајка нежно певала успаванку пред починак. Чујем њихову песму која је лепша од песме анђела.
Када видимо лепоте наше отаџбине, планине, реке, језера, клисуре, кањоне, непрегледне пропланаке, пашњаке од истока и запада, севера и југа, опет нам душа говори да не постоји опис и најдаровитијег песника и путописца, који би веродостојно описао лепоту коју Србија има. Како ћемо ту лепоту исказати, ако не исписујући хиљаде и хиљаде велелепних стихова о земљи, која је чудесна. Свако сеоце, сваки крај, свака варошица, сваки град, свака регија, сваки округ, сваки кутак земље, сваки манастир и црква, свако дрво и цвет носи печат, крст, крв наших предака и жељу једног народа, српског, да постоји, ствара и воли.
Сваки човек и младић, свако дете, свака девојка и жена, свака бака, и сви стари, свака породица и сав народ, желе да буду вољени и да воле. У тренуцима среће и неизмерне радости, они се смеју и срећу деле с другима. Понесени срећом, неки чине добра дела, неки се доказују радом, прегалаштвом, учењем, професијама, спортом, а неко пише песме. Неко ствара поезију. Ти, наши неимари од „пера и речи“ што зидају куле од стоспратних стихова, чувају у њима и нас саме. Пишу о свему: о нама, о нашим осећањима, о догађајима, о отаџбини, о прецима, о свету, о прошлости, о садашњости, о будућности. Они су посматрачи, психолози, они су учитељи, они су критичари бритке, али нежне речи, они су естете, они исправљају и праштају, они воле цео свет. Они су чувари свега што постоји и што се дешава сада. Сакупљају све што је вредно за човека, воде га правим путем и показују му смернице и путоказе који ће их одвести до звезда.
Детињство и поезија су као брат и сестра. Нераскидиво живе једно крај другога. Од најранијег детињства, детету се певају песмице. Дете их радо пева. Чим би се дете вратило из вртића, обично би га неко од укућана пита: „Јеси ли данас научила неку песмицу?“ Деца су песмице учила и за свечане прилике. Посебно би били поносни када су их рецитовали на приредбама. Подразумевало се да стихове изговарају „напамет“. Песмица мора да се научи течно и без замуцкивања. Тако је бивало и у школи, а стихови су се учили, и у основној, и средњој школи. О писцима и песникињама учили смо одувек. Поезија је била наша верна пратиља, из разреда у разред, читавих петнаест година. Одрастали смо уз поезију.
И данашње генерације одрастају уз поезију. Али, много тога се променило у последњих десет или двадесет година у односу на време када се о поезији учило са много више љубави. Поезија је била важна у изучавању српске књижевности, а стихови су се учили „напамет“ са усхићењем и радошћу. Поезија се писала. Поезија се читала и о поезији се дискутовало. Тада су средњошколци писали поезију, посебно љубавну, и штампали су се зборници литерарних радова који су бројали и преко 50 песама. Где је нестала страст и потреба да се пишу песме? Млади су и даље млади.
А тако је мало потребно, и времена, и воље, да би се написала песма: усамљено место, тишина, хујање ветра или жубор воде, нечији глас, папир и оловка, заоштрено срце на оловци, и оно срце које куца у грудима, наше срце. Потрбно је само широм отворити прозор на срцу и душа ће замирисати као ружа, а онда ће сећања, емоције и сам живот, изронити из душе и речи ће се, полако, полако, преточити у стихове.
Поезија није „баук“ како се обично каже за математику, али се и поезија, вежба, као и математичке једначине. Устаљено је правило међу ђацима да онај ко је одличан математичар кубури са писањем, а онај што лепо пише има двојку из математике. Бити одважан је врлина, па зашто онда, не бисмо били одважни да пишемо поезију? Најтеже је написати прву песму, али она је посебна и воли се више од свих других песама,а будући песник памтиће је заувек, зато што је прва, најхрабрија.
Мирјана Митић