Ученици нашег дома су 4. априла имали прилику да одгледају представу „Ујка Вања“ рађену по драми А. П. Чехова, која се после седамдесет година поново изводи у београдским позориштима и то у режији Егона Савина. Носиоци ове поставке су водећи глумци Југословенског драмског позоришта: Бранислав Лечић (Ујка Вања), Ненад Јездић (доктор Астров), Богдан Диклић (Серебрјаков), а ту су и Марија Вицковић (Јелена Андрејевна), Милица Гојковић (Соња), Александра Николић (Марина) и Дубравко Јовановић (Телегин).
Оно што овај класик светске књижевности чини свевременим је запитаност човека над својим животом, као и мисао о пролазности. Шта се дешава када у неком тренутку схватимо да смо одабрали погрешан пут, да смо живели за друге, или пак нисмо имали храбрости да направимо неки корак, корак који би учинио наш живот другачијим, можда лепшим? То се пита и ујка Вања, али и остали јунаци ове драме, која се дешава у 19. веку, тамо негде у руској провинцији, а може да буде и данас у било ком месту на планети. Управо ту лежи и главна црта Чеховљевих драма ̶ то што се дешава његовим јунацима на сцени, дешава се и стварним људима. Унутрашњи ломови, преиспитивања, кајање, а опет на крају све остаје како је и било. Испод пасивности и досаде која се расплињује драмском сценом, пред нама се саме разоткривају унутрашње драме јунака, њихове самоспознаје. Међутим, након спознаје да се живи на погрешан начин, нико не почиње нови живот, нема никаквог разрешења. Да ли је могуће да ништа нису научили, да се нису променили, да верују у оно што након свега говоре једни другима? Тешко је у то поверовати. А ипак, уверили су нас да ће све у њиховом животу и даље тећи по старом. Зашто? Због недостатка храбрости да искажу своје потребе и супротставе их другима, препуштања инерцији, губитка самопоштовања, или због превисоких циљева, осећања узалудности и разочарања, или због недостатка воље и животне енергије, препуштања судбини, или пак због себичности, конформизма и самообмане која више прија од истине. Као последњи утисак остаје запитаност гледалаца над сопственим животним изборима док у позадини одзвања реченица једне од јунакиња да треба само радити, радити и не размишљати пуно о оном што је прошло, или је немогуће.
Утисци ученика:
Драма „Ујка Вања“ је као средњошколска лектира била већ познато већини наших ученика који су одгледали представу. Колико им се разликује доживљај након што су поред читања и одгледали драму?
„Представа „Ујка Вања“ ми се јако свидела јер ми је још више приближила истоимену лектиру и дочарала ми карактере књишких јунака. По мом мишљењу су ставили ујка Вању у други план, док су карактере неких других ликова превише нагласили.“
Исидора Благојевић РЈ „Карађорђе“
„Мислим да би ми се представа више свидела да сам читала лектиру и познавала радњу унапред. Свиђају ми се карактери и то како су глумци нагласили њихова осећања. Радујем се овој лектири.“
Софија Чумић, РЈ „Карађорђе“
„Представа је врло снажно емотивно обојена. У једном тренутку сам помислио да ће сви на сцени полудети. То је вероватно био драмски климакс. Читао сам о томе. Превише је овде питања покренуто. Најупечатљивији део представе је сам њен крај када ујка Вања наставља да живи по старом иако је схватио да је преварен и да је узалудно живео за другог. Могло би баш дуго да се прича о томе. Све у свему јако ми се допало.“
Стефан Костић, РЈ „Карађорђе“
„Читала сам драму три пута, али баш сам хтела и да је одгледам. Нисам овако замишљала ујка Вању, а ни доктора Астрова (много је упечатљивији у представи од главног јунака). Све у свему другачије.“
Сања Ристић, РЈ „Карађорђе“