„Шта је на крају?“ представа је која је на Ангажман фесту освојила највећи број гласова публике и оставила дубок утисак на њу. Она представља колаж аутентичних прича– сцена из догађаја које су глумци искусили у току свог детињства, који су на њих оставили траг, пробудили осећања која су до тада била непозната у њиховом свету. Означили крај детињства. И та сећања сада подстичу преиспитивање, оживљавају осећања и отварају важна лична и друштвена питања. Зашто се до те мере прилагођавамо својој околини и препуштамо токовима које намеће, чинимо оно што не желимо у дубини свог бића, наносимо бол другоме? Треба ли, ипак, да пратимо свој укус, да бирамо своју професију, хоби, да носимо своје боје – да будемо своји иако ћемо тиме бити различити. Да заштитимо слабијег, да пружимо помоћ када видимо да је потребна, да пружимо пажњу коју и сами примамо – иако у том тренутку то није популарно.
Представа је прожета музичким нумерама хора Колибри, а које су обележиле детињство многих од нас. Оне нас подсећају да у нама још постоји чистота, радост и непосредност детета које смо некад били. Као што и песма каже:„Све што не треба и не сме, знам напамет.. шта је добро, нека неко ми каже, крила нека ми да.“ Треба да се усмеравамо на лепу страну света; уместо да се безусловно конформирамо друштвеним очекивањима, стварајмо нове, хуманије норме. Покушајмо да видимо оно што је позитивно, светло и добро у себи и људима око нас. И будимо аутентични! То ће нам бити најбољи животни компас.
Свака сцена у представи носи неку поруку и оне су све усмерене на самоприхватање, хуманост, емпатију, свесност тренутка, животну проактивност. И код наших ученика пробудила је осећања и подстакла на размишљање:
„Ова представа нам приказује контраст између брижног, веселог детињства, пуног успомена и кобног периода у коме се све мења. Време пролази неприметно, брижност детета се полако губи и постаје предмет исмејавања, провоцирања и занемарује се његова потреба. Сваки лик је на врло занимљив начин приказан и разрађен, као и ситуације у којима се млади често налазе. Кроз ове приче су исказане поруке и ситуације у којима се свако може пронаћи, а главна поука је да смо захвални на сваком дану и треба да га искористимо на што бољи начин са људима које волимо!“
Милица Влајковић
„Представа ми се свидела јер шаље огромну поруку да треба да се пробудимо и да гледамо не само себе већ и људе око нас; да сваки дан помогнемо неком, макар само пружили руку некој баки да пређе улицу. Представа је у мени пробудила сваку емоцију: срећу, тугу, радост.. Јако ми се допало што показује како треба одмах да решавамо и наизглед ситне, дечије проблеме, како они не би постали све већи и важнији. Такође, показала је да треба да будемо своји и да нас не дотиче туђе мишљење; да не задржавамо проблеме у себи већ да причамо о њима и помогнемо прво себи, а онда и другима.“
Ирена Берчек