Млади су наша будућност и потенцијал, њима треба да се поносимо и да у њих улажемо. Један од светлих примера наших младих талената је Лазар Ђорђевић, ученик четвртог разреда Ваздухопловне академије, чији је највећи хоби свирање фруле. Учествовао је на неколико концерата и постигао је сјајне резултате, а са нама је поделио своја досадашња искуства.
Са колико година си почео да свираш фрулу?
– Моји први почеци и сусрети са тим чаробним инструментом су се десили у раном детињству, са свега 6 година. Када сам спремао представу за школску славу у нашем Дому, поново сам пожелео да свирам фрулу и уз помоћ професора и другара сам савладао песме које су нам тада биле потребне. Од тада не могу да замислим ниједан дан без фруле у рукама.
Ко ти је био највећи узор?
– Није ми било лако да се одлучим од кога да ,,покупим” неке основе без којих је немогуће напредовати даље. У то време, Бора Дугић, Веља Кокорић, Тихомир Пауновић и многи други врсни фрулаши за мене су били једна звезда до које је било немогуће досегнути. Тренутно више свирам влашку музику, што је фах Веље и Тихомира, али бих волео да научим да свирам и музику Боре Дугића.
Учествовао си са симфонијским оркестром ,,Станислав Бинички”, каква су твоја искуства у вези са тим?
-То је била прилика која се даје једном у животу и коју треба искористити. Када нас је комисија обавестила да смо прошли даље, осећај је био невероватан, а одмах након тога су уследиле интензивне припреме за сам наступ. На самом наступу је било предивно, сви су били одушевљени, чланови оркестра су ми честитали и обећали да ћемо опет свирати заједно. Њихови савети и подршка су ми били од велике користи.
Да ли ти је било тешко да савладаш технике свирања фруле?
– Не могу да кажем да сам их савладао, јер та реч у музици не постоји. Сваким даном све више учите, слушате и вежбате и постајете свесни својих могућности. Било је јако тешко доћи до овог нивоа на којем сам сад, претходили су дани вежбања и жеља за успехом. Никада нисам губио вољу за напредовањем.
Ко ти је био највећа подршка?
– Огромну подршку су ми пружали родитељи, моја сестра, родбина, мој професор Димитрије Николов, чланови КУД-а. Такође желим да се захвалим мојим цимерима који су из дана у дан морали да слушају како вежбам и који су ми пружали безусловну подршку.
Да ли планираш да наставиш да се бавиш свирањем фруле у будућности?
Верујем да ће ме мој хоби пратити кроз цео живот где год да кренем. Усавршавање на њој свакако нећу изоставити и запоставити. Напротив, тренутно имам још веће жеље и амбиције до којих ми неће бити лако да стигнем.
С обзиром да си четири године провео у Дому ученика средњих школа у Београду, да ли би могао да поделиш са нама своја искуства и која би била твоја порука за младе који тек треба да дођу у наш Дом?
– После четири године живота у Дому имам само речи хвале за ову установу у којој влада једна дивна породична атмосфера. Овде смо сви као једна велика породица која непрестано брине о својим члановима. Стекао сам незаборавна и непоновљива искуства која се ретко где могу доживети, осетити и видети. Управо због тога сви ви који размишљате о упису у Дом, упишите се. Знам да ће вам бити тешко неко време, али након тога ће Дом постати ваша друга кућа.
Ксенија Мијаиловић
РЈ ,,Петар Драпшин”