У доба короне ништа није исто, па ни навијање. И даље се фудбал игра због навијача али они више нису на стадионима већ поред тв екрана. Зараде од права на тв преносе, спонзорски уговори и маркетинг су нешто што још увек у животу држи клубове. Недостају им велика средства која су добијали продајом улазница па су и највећи европски клубови у великим кредитима и дуговањима. Истраживања потврђују да је због нових друштвених околности фудбал пао на лествици интересовања. Медијске куће међутим имају мишљење да није мање интересовање публике јер им продаја времена за рекламе добро иде. У клубовима ипак постоји брига да ли ће им навијачи остати верни.
Савремени спорт је кажу социолози „друштвени феномен“. Постао је више од спорта, привредна грана, бизнис. Покушали су најбогатији клубови да формирају ново такмичење, само за елиту, али им је срећом та идеја пропала. Тренд промена у савременом спорту се не може зауставити. Ми, обични навијачи, смо до скора третирани као „љубитељи спорта“ а сада нас сматрају „потрошачима спорта“. Комерцијализација савременог спорта је последица глобализације и почиње да угрожава нешто искрено у њему. Требало би дати шансу свима, сиромашнима и богатима, али да примарни буду спортисти и навијачи а не новац.
Појединачне навијаче на спортским трибинама сматрају досадним кибицерима спортских догађаја. Увек се говорило да веран фудбалски навијач треба да буде више од тога, треба да буде дванаести играч фудбалске екипе. Највећу подршку екипа у суштини добија од организоване навијачке групе. Памтим време када се више навијачких група 1989. године ујединило у Делије север. Након уједињења навијачких група, случајно или не, остварили смо највеће клупске успехе од оснивања Црвене звезде.
Енергија коју сам на северној трибини осећао је нешто што нисам могао нигде да доживим. Одлазак на Маракану је за мене била радост. Примећивао сам да на исте трибине долазе навијачи и са другим мотивима, другим потребама. Мени то није било важно, ја сам на стадион долазио због фудбала. Увек сам желео да и друге навијаче мотивише навијачка песма.
Управо у узрасту у којем су наши ученици се и добије жеља за навијањем и одласком на утакмице. То су године у којима се код родитеља „избори“ право да се на утакмицу крене без њихове пратње, уз друштво из школе или краја. Ако је за тај одлазак изабрана значајнија утакмица, са пуним трибинама, неизбежан је пораст адреналина. Гомила скандирањем, певањем навијачких и „неких других“ песама, употребом реквизита (застава, шалова, транспарената, …) подиже температуру. Млад човек почиње да осећа снагу навијачке групе, прија му што јој припада. Временом све више прихвата психологију гомиле. Оно што не би урадио као појединац почиње да ради као припадник групе. Примећује да група има компактност, да делује организовано. Сви следе једног човека, „вођу“. Он диригује великим хором навијача, усмерава скандирање, истицање транспарената, звиждање, …, приметно је да има ауторитет над гомилом и да је лако контролише. Као млад навијач сам мислио да је вођа навијача ту само због навијања, да је један од нас, да можда најбоље зна навијачке песме, па како би без њега.
Деведесете године су запамћене по распаду земље, хипер инфлацији и санкцијама али и по успеху Црвене звезде. Управо су ове године потврдиле блиску везу спорта и стања у друштву. Навијачке групе су користиле политичку кризу у земљи за лакшу промоцију и афирмацију националних идеологија. Посебно је то било приметно код навијачких група Црвене звезде, Динама и Хајдука, док то није важило за Партизан. Око Партизана је најдуже остала присутна југословенска идеја. Инциденти на утакмици Динамо-Црвена звезда 13.05.1990. године и сукоби навијачких група су јасно дали до знања каква је била атмосфера у друштву и наговестили су распад земље.
Репрезентацију Србије не подржавају навијачке групе као што је то случај са клубовима и то се примећује на трибинама. Нема сумње да присутни гледаоци желе успех националног тима али не постоје вође навијача и навијачке групе које би створиле додатни подстицај са трибина. Недостаје дванаести играч. Некада је та атмосфера позоришна.
Како је могуће да поред толико тога лепог што спорт нуди на утакмицама виђамо и призоре са бруталним међусобним сукобима навијачких група, нападе чланова навијачких група на полицију и на недужне пролазнике?
Навијачи Тулуза су стигли у Београд у септембру 2009. године како би бодрили своје љубимце у сусрету са Партизаном. Након шетње градом сели су у башту кафеа у самом центру града. Понашали су се пристојно. Ништа није слутило да ће неко из њиховог друштва ускоро задобити повреде од којих ће изгубити и живот. Појавили су се наши хулигани. Показали су им „гостопримство“. Зашто? Како смо ми то помогли свом клубу? Како смо показали оданост? Тамо где смо требали да покажемо снагу нисмо је имали, изгубили смо 2:3, али је у Свет отишла порука да у Србији убијају стране навијаче. Сваки наш грађанин је осећао тескобу. Француска и Србија су тешко прихватиле трагичну вест да је убијен 28-годишњи Брис Татон.
Дуго је ова трагедија привлачила пажњу. Дуго се чекао судски епилог. Неко ко је прекинуо један млади живот има своје име и презиме али је у својој суштини његово име хулиган (вандал, силеџија, насилник).
Хулигани нису нова појава у спорту. Још крајем XIX века у колевци фудбала, у Енглеској, су навијачи Престона били виновници великих нереда који се препознају као почетак хулиганства. У дугој фудбалској историји су се такви догађаји мање или више понављали али је један био посебно трагичан. Финале Купа шампиона се 1985. године играло између Ливерпула и Јувентуса на стадиону Хејсел у Бриселу. Ливерпулови хулигани су покушали на силу да уђу на стадион што је прозроковало рушење једног зида од трибина. Погинуло је 39 навијача Јувентуса а око 600 је било повређено.
Нереди су захватили цео стадион, ситуација је измакла контроли. Фудбал је завијен у црно. Енглески навијачи су и иначе правили велике проблеме али се чаша сада прелила. Премијерка Маргарет Тачер („челична лејди“) је била спремна за радикалне мере. Енглески клубови су искључени из међународних такмичења а органи реда су добили широка овлашћења. Казнена политика за хулигане је постала знатно оштрија. И сада, када гледамо утакмице Премијер лиге примећујемо пристојну публику на увек пуним трибинама.
У непосредној близини терена седе навијачи без жеље да направе испад. Чују се само гласне навијачке песме.
Овај осврт на навијаче и навијачке групе нас подсећа да стадиони нису сигурна места за наше ученике. Сваки дерби између Црвене звезде и Партизана представља утакмицу високог ризика па је најбоље да га пратите уз присуство родитеља. Навијачке групе треба да постоје због навијања али појединац не треба слепо да следи понашање гомиле нити да од вође навијача ствара себи лажног идола.
Како групе функционишу? Делови навијачких група формирају подгрупе, фракције. Оне настају као последица борбе између вођа навијача. Када појединци ојачају оснивају своју навијачку групу и настоје да прошире утицај.
Нова ситуација доводи до обрачуна између присталица истог клуба, на истој трибини. Можемо бити угрожени и међу присталицама вољеног клуба. Имао сам то искуство. Вође навијача прате стасавање чланова своје групе, њихову оданост и спремност да се жртвују за групу и вођу, физичке предиспозиције и ментални склоп. На основу тога процењују да ли појединци могу да буду „активисти“ на терену за различите послове. Прихватањем указаног поверења се креће на пут са којег се тешко вратити. Покушај напуштања сарадње се кажњава и третира као издаја. Мапа Београда са деловима града које поједине навијачке групе контролишу указује на чињеницу да то није због фудбала већ да су у питању неке друге игре.
Навијачке групе веома често нападају припаднике полиције. Акције се планирају пре одласка на утакмице. Имао сам прилику да разговарам са полицајцем који је обезбеђивао дерби:
- Видео сам у извештајима са утакмице да су вас навијачи нападали?
- Ма да, то је уобичајено,
- Да ли сте ви дали повод?
- Не. Ми смо били изнад стадиона превентивно, уколико би дошло до нереда. Нисмо били ни близу њих. Када се утакмица завршила група је кренула ка нама, бацали су на нас шта год су имали при руци.
- А ви?
- Наређење је било да се уздржавамо колико год је то могуће а онда да кренемо да их потискујемо,
- Зашто то раде?
- Они желе нереде, то их храни.
Шта се од навијача у наредном периоду очекује? Оно што је у ствари најтеже, промена свести. Љубав према вољеном клубу се не сме хранити мржњом према навијачима и клубу других боја. Како можемо истовремено волети и мрзети. Ја да мрзим Салета Ђорђевића, Кићу, Прају, Дивца, … зато што су Партизановци!? Не могу и нећу. Нисам тако васпитаван.
Да постоје навијачи са другим погледима говори нам пример навијача Јапана. На Светском првенству у Русији 2018. године Јапан је победио Колумбију 2:1. Након сусрета, а пре великог славља, навијачи Јапана су очистили трибине на којима су боравили. Била је то унапред планирана активност, имали су припремљене кесе за смеће. Није био маркетиншки трик у питању већ израз њихове културе. Велики значај придају чистоћи. То се негује од детињства. Имају истина и поштовање према ривалу, и то се негује од детињства. Леп пример.
Савремен човек је у свом свакодневном животу и раду веома изложен стресу и то веома негативно утиче на његово психичко и физичко здравље. Организација слободног времена на осмишљен и квалитетан начин би могла бити веома корисна. Одлазак у природу, бављење спортом и рекреацијом, посета институцијама културе али и спортским догађајима су једно од решења. Праћење спортских догађаја треба да протиче у духу толеранције, фер-плеја и поштовања противника и његових навијача. Извештаји говоре да корона посустаје, ускоро крећемо и на спортске догађаје. Када будете на трибинама имајте нешто од ове приче у виду.
Васпитач Милоје Кнежевић