УЧЕНИЧКИ ЦЕНТАР БЕОГРАД
РЕЗУЛТАТИ ЛИТЕРАРНОГ И ФОТО КОНКУРСА
У жељи да дочарамо ученицима макар делић највећег међудомског такмичења ДОМИЈАДА, расписан је литерарни и фото конкурс са слободном темом у трајању од месец дана.
Конкурс је завршен 21.маја 2021.године, а ми смо презадовољни бројем И квалитетом приспелих радова.
Л И Т Е Р А Р Н И К О Н К У Р С
На конкурсу је било 22 рада.
Жири у саставу : Мира Митић, Исидора Обрадовић и Марина Радовић, прочитавши ученичке радове у уторак 25.маја 2021.године 2021. године, донео следећу одлуку :
I место: Петра Гашевић – „Месечева прича“, РЈ „Петар Драпшин“
II место: Маша Микић – „Само небо зна“,РЈ „Стеван Чоловић“
III место: Стефан Костић – „Реч“, РЈ „Карађорђе“
Специјална похвала:
Александра Јовановић – „Хладно ми је, а јунско је поподне“, РЈ „Карађорђе“
Ф О Т О К О Н К У Р С
На конкурсу је учествовао 21 ученик, а жири је 88 фотографија поделио у две категорије: „Људи“ и „Природа“, а у трећој категорији су биле похваљене фотографије.
Жири за фото конкурс у саставу : Данијела Илић, Јована Јелић и Александрија Караичић прегледавши радове у уторак 25.маја 2021.године,
донео следећу одлуку :
У категорији „Природа“:
I место: Александра Јовановић – „Другари“, РЈ „Карађорђе“
II место: Јована Петровић – „Лет“, РЈ „Змај“
III место: Александра Танасковић – „Мачак на дрвету“, РЈ „Карађорђе“
У категорији „Људи“:
I место: Милан Петровић- „У облацима“, РЈ „Змај“
II место: Тања Гарибовић – „Кошаркаш“, РЈ „Карађорђе“
III место: Андреа Момчиловић – „Сенка“, РЈ „Карађорђе“
Похваљени:
- Благоје Лејић – „Кућица на језеру“, РЈ „Карађорђе“
- Марија Јовановић – „Сунцокрети“, РЈ „Стеван Чоловић“
- Александра Танасковић – „Последњи дан школе“, РЈ „Карађорђе“
- Марија Јовановић – „Лопта“, РЈ „Стеван Чоловић“
- Нина Дојчиновић – „Дружење“, РЈ „Карађорђе“
- Андреа Момчиловић – „Корак“, РЈ „Карађорђе“
Надамо се да ћемо следеће школске године поново имати ово наше такмичење у пуном интензитету и сјају.
ЧЕСТИТАМО СВИМ УЧЕСНИЦИМА КОНКУРСА !!!!
Месечева прича
Влати траве милују ми праменове – испуцале, суве, беживотне. Жедни упијају капи росе. Упијају животну свежину. Моји дланови горе, крв липти у венама и као да дамари пулсирају по врховима јагодица. Срце туче, као да се њиме поиграва неки добошар.
Прија ми ово лежање на трави. Осећам да и земља са мном саосећа. Згрченим прстима милујем бокоре. Желим да им захвалим што ми помажу да превазиђем овај душевни крах.
Нада мном облаци лудују. Претворе се час у крезавог пајаца, онда се пресложе у Исуса, па у неко дете анђеоског лица, па се разнижу на паперје… Не могу да пресаберем своје мисли, носи их ковитлац брига, несрећа, животних удеса, несрећних и неузвраћених љубави! Ах! Није до облака, до мене је. До мојих неуравнотежених мисли, чији ток могу све теже и ређе да пратим! У реду, мисли, крените, јуришајте по мом уму, правите карамбол, нећу вас заустављати! Ударајте о зидове моје сујете, пробијајте ограде мог ега, рушите све на шта наиђете!
Мноме ће управљати душа. Њу не можете да заварате! Она је неосвојива тврђава, опасана бедемима чистоте и невиности. Вечно жива! Неугасиви пламен! Енергија која не нестаје! Ох, не могу да поднесем ту буку! Крв притиска бубне опне, тутњи ми у глави, дах се кида, долап неки притиска ми груди!
Тргох се из неког полусна. Колико ли је времена прошло? Тело ми је обамрло. Тешки капци некако ме слушају. Кроз сузне трепавице скоро ништа и не видим. Само, само светлуцаву вечност…
Месец сјајни проби се кроз облак! Мисли моје устројише се, умирише се. Тајац. Мутним очима погледах у светлост. Снопови златни отвараху ми видик. Топлина. Обузе ми читаво тело. Благо затреперих на тренутак. Спокој ме неки пригрли. Добошар у мени успори такт. Мир. Дах благог ветра помилова ми лице. Праменови оживеше. Придигох се да боље видим какво ме то чудо спопало. Ум и даље ћути. Изоштри ми се слух. Негде у даљини чујем шум реке која бије кроз камење.
Месец округао блиста у својој пуноћи. „Ко си ти“, питам га, „ко си?“. Не одговара. Гледа ме оним тужним, бледим очима. Само ореол око њега исијава. Усправила сам се потпуно, направих несигуран корак.
- „Зашто ти је до мене стало? Толико залуталих душа има на овом свету, ти си се мени нашао? Откуд? Чиме сам те ја привукла?“.
Мук. Река и даље крчи свој пут. Осврћем се, тражим нешто, не знам ни сама шта. Тама. Само обриси грана и обала. Погледам опет горе. Месец мио и достојанствен и даље стоји на истом месту. Облаци му очистише звездану прашину.
Капи светлости падоше ми на кожу. Кап, по кап, као топла киша. Жедна кожа упија ово благостање. Наборане руке примише ову благодат, токови пукотина допустише светлости да клизи. Дланови се упреше ка небу, молећиво, просјачки. Крупне капи љубише дланове.
- „Месече, да ли су ово твоје сузе? Да ли се твоја бол саздала у овој капи? Да ли се ово твоја мука распршава по мени?“
Умивам се, опипавам лице, усне ми горе као усијана лава. Смејем се, радост нека ме обузе. Напипах осмех искрени, дечији.
- „Месече, драги, хвала ти на овом чуду, хвала ти на овом искуству! Месече, мој!“.
Светлосна киша поче да пада све јаче и снажније! Смејем се на глас! Оживи моје тело! Има још живота у мени! „Хвала ти, Месече!“. Раширих руке, почех да се вртим у круг, боси табани скакуташе по земљи! Враћам се у детињаство, последњи пут сам се овако вртела још као дете. Смејем се, смејем се, гласно се смејем, моје груди играју од задовољства! Блиставе капи су свуда по мени! Радост се увуче у мене и прихвати опроштај!
Мрак. Наједном, захуче неки јак ветар, надгласа и реку, навуче облаке на Месечеву позорницу и завлада тама! „Где нестаде блистава светлост? Како испарише оне искре?“. Поглед се распуче по кожи, све је пресахло. Осврћем се, додирујем руке, опипавам лице, ишчекујем неки траг пређашњег искуства; нема ничег. Не могу да разазнам ни где се налазим, прашина се дигла ка небу, вир поломљених грана тежи да ме прогута! Бежим колико ме ноге слушају, трчим помахнитало, ветар баца грумење земље на мене, у очима као да се иње настанило. Праменови шибају образе као огњени бичеви.
- „Месечееее, где си? Месечееее!“, вичем из напуклог грла, али као да шапућем. Ветар граби све пред собом и моје речи одоше са њим.
Утрчах у неку колибу и притиснух тешка дрвена врата, ако могу да побегнем овој немани. Згрчих се у дну врата и измученом снагом притиснух их најјаче. Дрхтим од несигурности и неспокоја. Ветар покушава да провали унутра, али се обе грчевито бранимо; и колиба и ја. Полако одустаје. Вероватно је нашао нову жртву. Неку другу узнемирену душу, чији ће трептај претворити у крах.
Узнемиреност ме полако оставља. Мисли су испрепадане, али мирне. Вероватно су и оне одустале од сулуде идеје да се шепуре по мом уму и праве збрку. Можда су се умориле. Смирујем дах и тежим ка томе да се усредсредим на свест. Бистрим ум и позивам га у помоћ, да ми олакша тренутну ситуацију. „Све је у реду“, трудим се да звучим самоуверено.
Покушавам да дозовем разум и разлучим шта се оно малопре десило. Брига ме за ветар, проћи ће; али каква је оно била киша. До сада нисам чула нити игде прочитала да је неко имао слично искуство. Да ли је то само био сценарио мојих неуравнотежених мисли или се све стварно одиграло? Нисам сигурна да могу да повучем јасну границу између реалности и моје свести. Ма, како било, катарзу сам искусила.
Ако Месец може да утиче на плиму и осеку, зашто не би утицао и на људе? Вероватно је његова моћ још снажнија када су у питању крхке душе као што сам ја. Вероватно тражи упориште у некоме ко стално лебди над ивицом реалности, како би му показао своје исцелитељске моћи. Можда је његова мисија да вида ране оваквима као што сам ја – са дубоко укорењеном тугом. Можда је чуо мој вапај за помоћ у суморним зорама када нисам успевала себи да помогнем; кад нисам могла да ишчупам тај коров бола дубоко усађен у мом бићу. Можда, можда…
Али, хвала му. „Месече, хвала ти, ако ме чујеш!“. Упила сам месечину сваком пором свога бића, уткала је у своје ћелије, ту је и осећам како ме исцељује.
Петра Гашовић
Дом ученика ,,Петар Драпшин“
Школа: Ваздухопловна академија
Одељење: I8