Краљ Урош и краљица Јелена Анжујска
ПЛЕМИЋ БЛАГОГ И НЕЖНОГ ПОГЛЕДА
Бистро плаветнило неба бљеснуло је над Провансом. Боја неба изједначавала се са бојом њених очију. Пролећно јутро је наговештавало пријатан дан за путовање.
Већ недељама се припремао њен одлазак код тетке у Будимпешту, рођене сестре њеног оца. Била је толико узбуђена од помисли да ће први пут отићи од куће и отпутовати у једну друкчију, њој непознату земљу, да није ни заспала, ту ноћ, пред полазак на пут. Склупчана у свом девојачком кревету, у великој, белој соби у коју се уселила, скоро, на дан њеног четрнаестог рођендана, широм отворених очију, она се присећала сваког разговора који је вођен, у вези са тако важним догађајем за њен живот. Није ни слутила да ће тај пут одредити њену судбину заувек.
Њено порекло је племићко, блиско краљевској породици, али ни богаство, ни моћ њене породице, нису могли да се пореде са њеном чудесном лепотом. Њено име је Јелена Анжујска, француска принцеза, кћерка Јована Анђела и Матилде де Вјанден, француске племкиње, рођена 1236. године. Њен отац је мађарски племић, војвода Срема и Француске. Јелена је рода француских краљева Луја Деветог и Осмог, а брат њене мајке, Карло Први Анжујски, био је краљ Напуља, Сицилије, Албаније и Провансе.
Лика своје тетке једва да се сећала, јер ју је видела у раном детињству, али оно што није избледело из њеног сећања било је то, да је тетка била лепа жена веселе природе и да је уживала да се игра са њом. Тетка јој је испуњавала све жеље, које понекад, није одобравала Јеленина мајка. Јелена је била пресрећна што ће посетити тетку.
Тај дан је освануо, двадесет први април 1248. лета господњег. Изашли су сви чланови породице да је испрате. Грлили су је и љубили. Посебно отац који је притискао на груди, снажније него икада пре. Мајка је гледала некако чудно. Јелена први пут виде тај израз мајчиног лица, помешан са поносом и благом тугом. Давала јој је последње савете како да се влада у гостима.
Шћућурена у угао удобне кочије, поред своје дружбенице коју јој је мајка одредила за пратњу и старе дадиље од које се никад није одвајала, Јелена је осетила и радост и узбуђење који су је прожимали сву. Смешила се задовољно јер јој мајка припремила ковчеге са прелепим хаљинама, а раскошан накит који је пажљиво одабрала за своју кћерку, био је сакривен у тајном кутку садишта кочије.
Напоран и дуг пут, успораван честим коначиштима, оставили су једва приметан умор на Јеленином лицу. Одувек је волела природу, посебно дуге шетње у којима је уживала са својим оцем. Шетње су биле њиховo посебно задовољство које им нико није могао одузети. Мајка би се љутила када би их видела блатљаве или покисле после летњих пљускова, како кришом покушавају да уђу у простран хол и побегну у своје одаје. Као да јој је отац све више недостајао. Умиривала је себе, да ће се и ова посета завршити за неколико месеци, и да ће се вратити кући.
Посматрајући кроз прозоре кочије крајолике и пределе тек пробуђене природе, пут јој је веома пријао. Чинило јој се да би могла тако путовати, непрестано. Деветог дана пута, када је увече легла у топлу постељу и одмах заспала, сањала је нестварну лепоту.
Сањала је бајку. Пролеће је као и сада. Пролази непознатим пределима, исто у кочији, и види љубичасте, беле и пурпурне јорговане, осећа њихов заносан мирис, који она толико воли. Одувек је брала јорговане са својим оцем, а он је тражио од баштована да их саде свуда у алејама. Јорговани су били засађени поред пута којим је она пролазила, а зелени брежуљци су били свуда наоколо. Такве брежуљке никада раније није видела. Чула је жубор реке. А онда, изненада, на зеленој заравни, угледа младића на белом коњу, благог и нежног погледа, стаситог и високог, у непознатој одежди. Срце поче убрзано да јој куца. Нико је никада тако није погледао. У његовим очима видела је златне искрице сунца. Тада се, уздрхтала, пробудила.
Сутрадан, рано ујутру, наставили су путовање. Рекоше јој да ће крајем недеље стићи на одредиште. Одједном, као да је природа изгубила сву чар и она се непрестано питала: „ Ко је младић из мог сна?“
Кочија се зауставила испред дворца, ништа мање раскошног од њеног. Насмелаја се детињасто, схвативши да је из једног дворца сјаја и луксуза, прешла у други. Послуга, у беспрекорно белим униформама, сачекала је младу гошћу, али и укућани, који су били бројни. Дочек је био свечан. И пре него што је приметила да јој лакеј отвара врата кочије, угледала је лепо и насмејано лице своје тетке. Она ју је пригрлила у топао загрљај. Имала је оећај као да је грли мајка.
Дани у гостима код тетке били су испуњени радошћу. Сви су је волели. Отимали су се око ње ко ће више и боље да је угости. Теткини синови, дечаци од осам и шест година, уводили су је у њихов дечачки свет догодовштина и несташлука. Мила и озарена срећом, она их је пратила у свим играма, као да није девојка која је већ стасала за удају. А онда, почеше разговори о удаји. Тетка, све чешће, озбиљна лица понављаше: „Девојка твојих година треба да се уда.“
Сећа се да је са мајком разговатала о удаји, неколико дана, пред пут. Мајка јој је брижним гласом говорила, како она и тата желе да се уда, и да буде срећна у браку. А онда, стигло је писмо, дуго писмо од њених родитеља. Говорили су јој да је брак света дужност и да има њихов благослов и слободу да бира мужа, по својој вољи. Одједном, испред њених очију бљесну лик младог племића, благог и нежног погледа.
Крајем лета, једног јутра, одмах после доручка, позва је тетка да прошетају, али овога пута, саме. Јелини је била смешна та озбиљност у теткином гласу. Помислила је: „ Неће ваљда опет да ми прича о удаји“. Али, тако је било, само што је овога пута тетка јасно рекла да ће долазити просци и то, сви угледни племићи из владарских, европских породица.
Желела да се уда. Маштала је о удаји. Али је маштала и о великој љубави. Била је окружена љубављу својих родитеља и веровала је да ће и она доживети срећу у браку. Осети немир и страх: „Шта ако јој се ниједан просац не допадне?“ Младића из сна видела је све јасније и јасније, а његов нежан и благ поглед грејао јој душу. Како да изабере просца на двору своје тетке, када јој поглед младића из сна не да мира? Да ли он њу негде чека? Како би онда она могла њега да изневери? Сва та питања пред ноћ, терала су јој сан. Будна је остајала до јутра.
Почеше да пристижу просци. Јелена је за сваког од њих морала да се припреми. Припреме су трајале и по неколико дана, под будним оком Јеленине тетке којој ни најмањи детаљ дворских протокола није могао да промакне. Прелепа у хаљинама које јој је припремила мајка, украшена накитом, висока и витка, дуге смеђе косе, она је била нестварно лепа. Скромна у својој савршености, достојанственог хода, стидљивог погледа, и милог лица, она је просце остављала без даха.
Нико од њих није заинтересовао њену пажњу. Она остаде хладна на њихове манире, опхођења, изглед и нагиздана одела. Како је представљена и четвртом просцу, рече јој тетка, видевши је равнодушну, да је остао последњи просац, краљ свих српских и проморских земаља, од славне лозе Немањића.
Како је Јелена била у сродству са првим краљем ослобођеног Јерусалима, оснивача Сионског приорта, он одреди да се Јелена, од рода Анжујаца, уда за најмлађег сина Стевана Првовенчаног, Уроша Првог. Брак је био уговорен. Да ли је ико могао да предвиди, да ће брак бити склопљен, и из љувави.
Од најранијег детињства Јелена је имала дворске учитеље, а одувек привржена оцу, слушала је пажљиво када је говорио да је знање моћ. Била је талентована за игру и цртање, а неустрашива да се попне на највише дрво, да прескаче ограде и да када падне, не плаче. Била је брза у трчању, тако да је често задавале муке најмлађем брату јер га је у трчању увек побеђивала.
Пошто је научила да чита, поче да учи језике. Лако их је савладавала и беспрекорно водила конверзацију, прво са учитељима, а онда и са гостима који би долазили из страних земаља, у њихову кућу. Почела је да чита и књиге на страним језицима. Сви су се дивили њеној интелигенцији, посебно родитељи.
Свирала је и инсрументе, и необично лепо певала. Манире лепог понашања и веза савладала је успешно, мада је најрадије читала књиге и боравила са оцем у природи. За време дугих шетњи, отац јој је причао о земљама и народима које је посећивао. Путовао је често. Њен отац, био је њен главни учитељ.
Јелена је за своје године стекла завидно образовање, али оно што ју је издвајало, сем лепоте, био је њен карактер, чврст попут дијаманта: доследна, искрена, племенита, саосећајна, одлучна и често строга према себи. Њена блага нарав, мудрост, стрпљење и сталоженост одувек су је пратили, па би мајка говорила да је Јелена стармала, од малих ногу.
Освануо је дан када је одређено да буде представљена последњим просцу. О династији Немањића готово да ништа није знала, једино то да су православни хришћани, а она је припадала католичкој вери. Тетка јој је синоћ пред спавање рекла да ти Немањићки владари граде велелепне цркве и задужбине. Јелена побожна, схвати да је и српски народ побожан.
Када су се врата салона церемонијално отворила и када је изговорено његово име, свечано и гласно, Урош Немањић, крањ свих српских и приморских земаља, она уздрхталог срца, препозна младића из сна. Иако протокол тако није налагао, она несвесно устаде и начини ситан корак ка њему. Он ју је гледао благим и нежним погледом. И тада је њено срце одлучило. Биће његова жена.
Урош јој је касније говорио, како га је освојила одмах, на први поглед. А она га је уверавала, како је месецима пре сусрета, видела његов лик у сну. Он јој је веровао. И тако се између њих, роди љубав. Брак је био потврђен брзо, пошто су Јеленини родитељи дали благослов. Благослов дадоше и Урошеви родитељи, отац Стеван и мајка Ана.
Уследило је још неколико виђења са Урошем. Њихови погледи говорили су више од речи. Она даде обећање Урошу да ће научити језик народа чија ће краљица бити. Он је ускоро отишао у отаџбину носећи у мислима њен прелеп и мио лик. Захваљивао је Господу што му је Јелену одредио за жену.
Припреме за венчање и одлазак у Србију трајали су месецима, али Јелена је стрпљиво чекала своје друго, свадбено путовање. Хтела је што више да научи о Србији. Интересовала се о свему што је било везано за тај храбар народ, који ће бити и њен народ. Познаваоци прилика у српским земљама, говорили су јој о свему што је било потребно да зна, у вези са обичајима, традицијом и културом. А она је вредно учила и већ тада осетила неописиву приврженост према српском народу.
Без суза у очима, опраштала се тихо од своје родбине. Чинило јој се као да су године прошле од дана када је напустила свој дом у Прованси, оног пролећног јутра када се упутила на дуг пут у Будимпешту. Овај пут на који полази јутрос, учинио ју је старијом и мудријом, будућом владарком која одлази у своју нову домовину, на љубав и корист Урошевом народу. Молила је Господа да јој подари синове, који ће наставити часну и славну Немањићку лозу. Господ чу њене молитве.
Њена свита, на путу за српске земље, пратила ју је гламурозно, онако како треба да буде испраћена будућа краљица. Раскош, богаство и сјај Јеленине пратње, са девет кочија и педесет војника, изазивали су код људи, и дивљење и страхопоштовање. На граници са Србијом, свиту су преузели српски витезови. У пратњи је био и Урош Немањић.
Када је наређено да њена кочија застане како би се поздравила са Урошем, чекајући да јој се женик приближи, она погледа у небо и захвали се Господу за срећу коју је дочекала. Било је подне, сунце је грејало земљу на коју је, први пут крочила. Чула је цвкут птица, и онај жубор воде из сна. Урош јој је прилазио обасјан сунцем, на белом коњу, величанствен у владарској одори, погледа нежног и благог. Све је било као из сна. Она изађе из кочије, и смерно и одано, како ће то стално чинити, љупког наклона, пољуби његову руку. Причао јој је касније, да је она, у том тренутку, њему постала све, и Србија, и љубав и слобода, и сам живот.
Уздрхталог срца, она се врати у кочију. Гледа Србију, брежуљке, узвишења, заравни, дрвеће. Предели су се зеленили, а у даљини су се виделе планине, модре, високе, чији су брхови парали ведро небо. Да ли она добро види, јер сузице среће скупљале су се у угловима њених модрих очију и маглиле јој вид?! Боје трепере у даљини, љубичасте, беле, пурпурне. Боје јоргована.
А Урош је тражио да се јорговани засаде, одмах пошто се врати са пута, како би следеће године процветали за њен долазак. Досетио се да својој вољеној дарује поклон који ће миристи вековима. Помишљао је: „Јорговани засађени око пута са обе стране долине Ибра ка Расу, пружиће јој добродошлицу и исказаће јој моју љубав. Јорговани ће је подсетити на Провансу и њено девојаштво, које ће се у Србији завршити“.
Јорговани су је пратили све до замка Брњак, који је изграђен на самом ободу Косова и Меохије, на северној страни планине Мокра Гора, недалеко уз Брњачку реку. А Урош, чим је Јелену испросио, вративши се у Србију, пронађе најлепше место на узвишици живописног пропланка и позва најбоље мајсторе да изграде замак. Одазваше се мајстори свих заната, а народ вредан, и из љубави према свом краљу, радио је даноноћно.
У првих неколико месеци градње, ништа се није могло видети што би личило на грађевину достојну краља, али како је време одмицало, замак поприми лепе облике. Као из облака, изви се чардак ни на небу ни на земљи, са три куполе који личише на најлепше задужбине. Висок, складних облика и стамене грађе од камена и дрвета, замак је доминирао простором на све четири стране света. Опасан високим зидинама, али тек са источне стране, замак ће свој коначан изглед добити када буде заштићен бедемима и војним утврђењем.
Њен нови дом. Брњак. Усхићено је гледала место где ће са Урошем свити породично гнездо. Осети неописиву радост што ће бити господарица замка и господарица срца краљевог.
Унутрашњост двора била је украшена са златним и сребрним предметима, а камини су грејали све просторије. Дугачки столови у трпезарији били су направљени од најпостојанијег мермера. Столице од храстовине биле су улепшаване најфинијим дуборезом, а зидове трпезарије и других краљичиних одаја, красиле су иконе Христа и Богородице. Тканине најразличитијих боја, прекривале су подове замка.
У част Јелениног доласка силни народ се сабрао. Њу гану та добродошлица, а по први пут, она је могла изблиза да види, и старо и младо, и децу, и момке, и девојке. Били су лепи и здрави. Женска чељад била је обучена у једноставне хаљине од белог платна, украшене чудесним везом на рукавима и грудима. Сети се како је и она везла. Жене су носиле беле мараме на глави. Мушкарци су били танки и високи, наочити и снажни. Држали су у рукама пољско цвеће и бацали га на пут, пред њу. Ходали су боси.
У њен нови дом увео је Урош. Церемонја, у част њеног доласка, наставила се у српском двору. Урошеву краљицу, поздравише властела, породица Урошева, црквени великодостојници као и аташеи неколико страних земаља. Сва њена грациозност, префињеност и лепота, дођоше до пуног изражаја. Изазва нескривено дивљење свих.
Венчање је обављено за неколико дана, у прву недељу, у Сопоћанима, 1250. лета господњег, пред њен петнаести рођенда. Јелена, рода францускога, католкиња, прими православну веру, али и своју задржа. О венчању говорило се месецима и то, да никад лепши младенци нису стали пред олтар. Урош јој је касније рекао да је њена лепота у цркви, надсјајила јутарње сунце.
Отпочеше њени брачни дани. Невеста је била опијена љубављу и срећом. Желела је да упозна нарав и карактер свога мужа, да не би грешила у опхођењу према њему, да би му удовољава као свака млада и заљубљена жена. Споразумевали су се погледима, осмесима, нежним додирима и песмом. Она му је певала, на свом матерњем језику. Урош није могао да се нагледа њених очију. Причао јој је касније како је, гледао у њу, као у анђела.
Прихватила се посла у уређењу и вођењу замка. Учила је о свему. Врло брзо је приметила шта Урош највише воли да обедује. Тражила је да се готове та јела. Једној јутра, пошто је рекла мужу да је време да почне да учи језик своје нове домовине, доведоше јој учитеља. Окружена људима који су говорили непознатим језком, мелодичност и звучност тог чудног језика одамах јој прионуше за уши и срце. Захваљујући вештом учитељу, али и њеној бистрој глави, жељна да обрадује мужа како учи, добро је напредовала у савладавању речи и изговара.
Тражила је да јој долазе младе жене и девојке и да доносе ручне радове. Посебно је заволела српски вез. У годинама које ће уследети, уживајући да везе, она осмисли нов вез који је укрстио шаре обе културе. Долазили су плетиље, ткаље и кројачи. Долазили су и златари. Урош је окити златним накитом, драгуљима и бисерима. Задивљена је била израдом хаљина и мушких кошуља, а онда је тражила да се и за њу израде хаљине по угледу на оне које су носиле српске властелинке. Оне своје француске, од тешке свиле и чипака, а сада смешно нагиздане, остави у своје девојачке шкриње за успомену на своју мајку и девојаштво.
У браку се пролепшала. А онда, једног јутра, у првим данима зиме рече Урошу да ће му родити сина, и то весело, јасно и разговетно на његовом језику. Урош испусти књигу коју је држао у руци, а она, пратећи израз његовог изненађеног лица, смешила се. Њен савршен и снажан муж, био је сметен и раздраган као дечак. Касније јој је Урош причао, како је у том трену, за нерођено дете, осетио љубав јаку, да је могао да понесе на грудима, цео свет.
Побожна, и пре трудноће, већ након венчања, одлазила је свакодневно у цркву. Учила је о православљу и дивила му се. А сада, носећи Урошево дете, остајала је у цркви дуже, у молитви. Молила је Господа да им подари здраво дете које ће да буде на благослов својим родитељима и отаџбини.
Урош, заузет државничким пословима и војном, често је данима и недељама био одвојен од ње. Али, она му је писала писма, у прво време писар их је писао. Непрестано је била у мислима са њим. Он достојанствен и озбиљан, али увек благог и нежног погледа, пред дворјанима није изражавао осећања према њој. Она је разумела да тако мора да буде, али у данима трудноће то јој је наносило бол.
У првим данима јесени, када је природа била пресвучена златним бојама, Јелена роди Урошу, здраво и румено чедо, сина, првенца. Отац му одреди име Драгутин, јер је он био њихова драгост. Весеље је трајало недељама, а на четрдесети дан, мали краљевић би крштен, у Сопоћанима где су и венчани његови родитељи. А, они пресрећни, непрестано захваљиваху Богу за срећу коју им је подарио.
Материнство и љубав Урошева учинише је још лепшом. Желела је да буде омиљена краљица. Питала се како да буде достојна краљица свом народу. И сама учена, она се посвети просветитељском раду. Одлучи, а када доби дозволу од мужа, она, срчана и истрајна, основа женску школу на свом двору за сиромашне девојке и поче их учити писмености и музици. Девојке су се бавиле везом и ткањем и учењем женских послова. Јеленину школу похађала је и царица Милица. Сироте девојке је опремала за удају, давала им мираз и удавала их за српске племиће. При цркви, помагала је сиротињи. Отворише се кухиње и сиротишта за њих. Позва видаре да их лече.
Урош се дивио њеним доброчинствима и све што би тражила од њега, било новац или било шта друго потребно да послови крену, он би одобравао. У трећој години брака, Јелена је мужа знала у душу, а он, увек племенит, саосећајан, смирен и крепак, све више и више је пленио њено срце. Следеће године, у шетњи, она саопшти вољеном, баш као и први пут, радосно, да ће му родити сина. Урош приви Јелену на своје груди и чу откуцаје срца свог нерођеног сина.
Пресрећна, Јелена је Драгутина васпитавала мудро и стрпљиво са пуно материнске љубави. Драгутин је био дете својих родитеља. Смирен, послушан, паметан и мио. Био је хитро и неустрашиво дете, које је личило на своју мајку. Гледајући поносно своје дете, присећала се свога детињства. Дечачић је имао храбро срце. И отац је почео да се игра са њим. Уз Драгутина, моћан и снажан краљ Урош, постајао је и сам дете.
Наредне године, Јелена роди свом краљу, друго, здраво, мушко чедо. Отац му даде име Милутин, јер је мио син, рођен на радост и благослов, родитељима и српском народу. И био је.
Како Урош виде да је Јелена необично истрајна и у православној и у католичкој вери, 1270. године, одреди место, на обронцима планине Голије, на темељима старе базилике, да се за Јелену и њега изгради задужбина и маузолеј, посвећен Богородици, Градац. Јелена је била пресрећна и отпочеше припреме за изградњу православног храма. Урош јој обећа да ће задужбина бити бисер грађевина, каква још није виђена надалеко.
Неимари из Дубровника дошли су први. Јелена је заједно са њима осмислила изглед храма. Стил градње је требао да повеже и учврсти основе православног и католичког црквеног зидања, рашког и приморског. Допремао се најлепши мермер и најчвршћа дрвена грађа. На грађевини је било узаврело као у кошници. Од раног пролећа до касне јесени вредни неимари радили су напорно, а онда је зима зауставила радове. Јелена је знала да ће градња храма трајати годинама.
Своју срећу стално је делила са својим родитељима. Писала им је дуга писма. Посебно оцу. Описивала је живот и догађаје у Србији, и хвалила владавину свога мужа. Писала им је колико је заволела Уроша и Србију, а о својој деци, детаљно и с усхићењем, пресрећне мајке. Јелена није ни слутила колико су њени родитељи били поносни на њу. Рекоше: „Наша једина ћерка, Јелена Анжујска биће понос лози Немаљића“. И била је.
Одлазећи у Градац, задужбину своју и свога мужа, да се помоли за сав српски род и своје најмилије, Јелена је молила Богородицу, да услиши њене молитве. Молила је усрдно и дуго, да њени синови, Драгутин и Милутин, како буду одрастали, живе у међусобној слози и братској љубави. И да поштују своје родитеље. Тако их је и васпитавала у духу православља, да се воле и да не буду једно другом, због власти и престола, непријатељи, а ни оцу своме. Молила је, да синови у свему слушају и поштују оца свога. Јелена као да је предвидела злу коб која ће се обистинити, расколом између оца и сина Драгутина.
Њени синови, Драгутин и Милутин, добише најбоље учитеље. Постадоше млади краљевићи високог образовања, а стасити и снажни на оца, они су поседовали витештво својих предака. Отац их је учио о војни и државничким пословима. Када су довољно стасали, водио их је и у ратне походе. Обојица показаше завидну војну умешност. Отац се поносио њима.
Љубав Јеленина и Урошева била је благословена. Јелена роди и трећег сина, али он умре пре крштења. Јелена, скоро убијена болом, тешко преживе синовљеву смрт. Живот јој, по први пут додели патњу и сузе. Урош ју је тешио, пазећи да она не види сузе у његовим очима. А онда, у сан јој се јави пресвета Богородица. Сутрадан, Јелена се врати животу.
Након годину дана, обнови се живот. Јелена роди кћерку. Даде јој име Бланша. Тако се звала Јеленина бака, по мајци, коју је Јелена много волела. Девојчица ликом би исти отац. Од њега наследи нежан и благ поглед. Између оца и ћерке роди се нестварна љубав. Гледајући их, Јелена као да је видела свога оца и себе, у данима детињих игара у Прованси. Она постаде Урошу, сав свет. У трећој години, она се изненада разболи, и на жалост читаве нације и својих најмилијих, она премине. Бол за њом и сином, Јелена и Урош осећали су заувек
Јелена се јаче него икад, посвети молитви, посту и бдењима у Градцу. Задужбина постаде за њу храм утехе. Увек побожна, сада се окрену вери, с јачим жаром. Омиљена у народу, она не престајаше да чини доброчинства. Помагала је монахе и набављала им црквене књиге, поклањала иконе, куповала златне и сребрне сасуде. Одреди да се преписују црквене књиге за богослужења, а следећи пут Светог Саве који је основао прву библиотеку, у Градцу отвори „књигохранилиште“. Руски монаси добише уточиште у Србији захваљујући њој. Пристизаше и други монаси, а са њима и други народ. У близини задужбине, настаде село. Она је свуда ширила љубав, а народ је пратио и поздрављао, где год да би пошла. Била је њихова мајка.
Дописивала се са духовницима и са Сиона, Јерусалима, Свете Горе и са римокатоличким поглаварима. Градила је болнице, сиротишта за немоћне и болесне, напуштене и напаћење. Давала је новац за градњу других манастира, и православних и католичких, у Бару и Дубровнику. Уважавана од црквених веледостојника, и патријараха, и српског, и руског, Јелена је пратећи Уроша на владарском путу, постала стуб Немањићке породице и државе.
У години када Милутин напуни свој шеснаести рођендан, Градац би завршен. Личи на Жичу и Студеницу. И заиста, како је Урош говорио, задужбина засја као бисер. Не зна се да ли је спољашњост или унутрашњост цркве била лепша. Иконописци осликаше унутрашњост сву. Фреске засијаше бојама пурпурним, бојама сунца и јоргована, бојама траве и брежуљака. Фреске засијаше бојом неба, византијско плавом, као што су биле очи Јеленине и очи њеног млађег сина. Јелена доведе монахе, и Градац постаде мушки манастир.
Кад год су државнички послови дозвољавали, Урош је долазио са Јеленом у Градац. Били су то дани испуњени спокојем. После двадесетседам година заједничког живота, они су једно другом погледима читали мисли. Њихова љубав никада није одмарала, она је увек јачала.
Јелена се сва свила око мужа. Синови стасаше за самосталан живот, а она се окрену Урошу, да га слуша, саветује, кад му бриге и муке потамну лице. Знала је да радо прихвата њене савете. Показивала је изузетну умешност у дипломатији. Јелена је добро познавала Урошеву државничку личност. Одобравала је и хвалила његову политику мира и напретка, не заборављајући свету поуку немањичку и светосавску, да се Србија, православље и слобода бране мачем, срцем и чашћу сваког Србина.
У време ратова, страховала је за његов живот. Непрестано се молила Богородици да јој се Урош увек врати. Видала је његове ране. Његовом јунаштву дивили су се сви, а српске и све приморске земље, постадоше цењене у Европи, захваљујући и њој. Видала је и његову душу. Урош је, после сваког ратног похода, недељама ћутао и преживљавао смрти и страдања својих војника. Она га је увек враћала у живот. Касније јој је рекао, неколико година пред одлазак Господу, да ништа не би могао добро да уради, да није било ње.
Размишљала је често о свом животу. Питала се, да није где погрешила, да није, некад, несвесно изневерила Уроша. Када би му говорила о томе, он је нежног и благог погледа, одмахивао главом.
Памти сваки тренутак живота у Србији. Домовина њених предака, у првим годинама заједничког живота са Урошем, недостајала јој је. Али, касније, како се живот настављао, испуњен срећом и рађањем синова, све мање и мање. Отац јој је највише недостајао. Једно другом писали су писма. Чува свако и чита их често. У последње време, све чешће, откад прими вест да њен отац више није међу живима. Још једна жалост, али очеву смрт Јелена храбро поднесе.
У првим година брака, Јелени је Урош, опијен њеном лепотом и душом, испуњавао све жеље. Тражила је тада, да заједно прођу пут јоргована. Говорила му је, да ниједна краљица, никада неће добити лепши поклон на дар. Сваког пролећа, током свих година, кад процветају јорговани, између планина Столови и Чемерике, на ушћу Студенице у Ибар, Јелена је позивала мужа да пођу на пут, да виде њене јорговане. После свете литургије, Урош би повео своју краљицу, кочијом, долином јоргована. А јорговани бели, љубичасти, пурпурни, замирисаше. Причали су јој дворјани да је Урош лично садио јорговане.
Јелена је Урошу била сунце живота. Она је била његова снага. Србију је носио на грудима, где год да би пошао. Увек, у молитви, пред сан, тражио је од Господа да му помогне, да престо, непољуљан, остави синовима на чување, како доликује, по реду, од оца сину. У његовим смеђим очима, светлим искрицама, огледала се Јелена. Увек јој је говорио, док има њу, живи.
Драгутин и Милутин, млади краљевићи, се оженише. Нигде краја срећи Јелениној. Родише се унуци. Лоза Немањићка се настави. Бдила је над свима, и молила Господа, да синови оца слушају у свему, као што је она Уроша. Али зла коб, се пробуди из таме несреће. Драгутин, 1276. лета господњег, опијен страсном жељом да влада за живота свога оца, краља Уроша, погази најсветије од најсветијег светосавског завета, љубав према оцу. Зар га Јелена није учила, да је отац домовина?!
Насташе тешки дани, за Србију, Уроша и Јелену. Она, разапете између две љубави. Коме да се приклони, мужу или сину, првенцу? Мудра и сталожена, вођена љибављу према обојици, она се постави једнако према њима. Сина осуди за страшно издајство, а Урошу постаде вернија неко икада пре. Достојанствени Урош, вођен Јеленином подршком и снагом, препусти сину престо. Драгутин, силом попе се на трон, носећи грех на души.
Сопоћани, посташе Урошу пристаниште. Нашао је, са монасима мир. Јелена га је обилазила, а нераскидива нит свевремене љубави, веза их још чвршће, и остаде између њих, све до његове смрти. А она је дошла нагло.
Урошев живот, у Сопоћанима, потраја, једва једно пролеће. Болест је кратко трајала. Не осудивши никога, Урош, краљ, благог и нежног погледа, заувек затвори очи, заспавши мирним сном. Она га је неговала, претворивши се у његов дах, а када ју је последњи пут погледао, погледом љубави и захвалности, и када чу како његова душа попут лепета крила птице одлази Господу, она осети мирис јоргована и, окамени се. Тада заувек, изгуби део душе. Краљица сахрани свога вољеног краља, 1277. лета господњег.
Живела је ради Уроша. Знала је шта јој је вољени краљ оставио у аманет: да сачува државу и мир међу синовима. Када јој Драгутин понуди да влада заједно са њим, она прихвати власт, ради добробити свога народа. Син јој додели области: Требиње, Зету, Плаво, Горњи Ибар и приморске земље. Јелена постаде владарка, доброг и милог срца. Браћа остадоше да живе у љубави и слози. Драгутин предаде престо, Милутину. Милутин својом владавином осветли образ родитељима и прецима.
Како приличи монашком реду, 1306. године, Јелена се замонаши у цркви Светог Николе, на Скадарском језеру и доби име Јелисавета. Не престајаше да чини добра дела. Народ јој пристизаше са свих страна, а она постаде, светица за живота. Није ни слутила, да ће Данило Други, чрноризац лаког пера, написати житије светих, посвећену њој, „Живот краљице Јелене“. Од свих српских владарки, само она доби ту част.
Витка и висока, у црној ризи, монахиња, старица, лака корака, некадашња српска краљица, пленила је својом појавом. Благ осмејак титрао јој је на уснама, ваљда зато што је у мислима стално била са Урошем.
Четрдесет година, пошто је сахранила свога краља, у страшну зиму, у рано јутро, њена душа се пресели у рајска насеља. Ту ноћ, пред смрт видела је Уроша како стоји крај њене постеље и смеши се, погледом нежним и благим. Последњи пут, она осети мирис јоргована и пружи своје руке Урошу. Умрла је 21. фебруара 1314. године у Брњаку.
Српски народ дуго оплакиваше Јелену. Монаси је на леђима носаху, преко Раса кроз високе снегове, из њеног замка, у Градац. Сахранише је синови и њен народ. Они говораше, како се више никад неће родити краљица као што је била она, Јелена Анжујска, жена краља Уроша. Три године након Јелениног упокојења, црквени оци прогласише је светицом.
Сваке године, на дан њене смрти, народ Јеленин је пристизао на мио им гроб. У рукама носише бокоре јоргована. Бокоре белих, љубичастих, пурпурних круница. Мирис јоргована пратио је њихов тихи ход.
Мирјана Митић