КАЛЕМЕГДАН
Историјат Калемегданске тврђаве – Документарни филм
Његово име потиче од турских речи кале („тврђава“) и мејдан („бојиште“). Турци су Калемегдан називали и Фићир-бајир што значи „брег за размишљање“ – Калемегдан се простире на 66 хектара и истовремено је најзначајнији културно-историјски комплекс у Главном граду. Њиме доминира Београдска тврђава лоцирана на самом ушћу Саве у Дунав, што овој грађевини даје посебан стратешки значај и положај. Он је током осамдесетих година 19. века претворен у парк. Та површина се у давна времена, док је тврђава била главно војно упориште Београда, користила за осматрање непријатеља и место на коме је војска ишчекивала предстојећи бој.
Прво планско уређивање Калемегдана започело је 1890. Војска је, тада, парк предала на управу Београдској општини. Пре Првог светског рата, Калемегдански парк се завршавао код доскорашњих камених степеница (које ускоро место уступају гондоли) – путу ка доњој тераси. Иза ових степеница, земљиште је било запуштено и обрасло коровом све до 1929. године. Уређење тог дела претходило је проширењу парковиских површина и на Горњи град – 1931. У то доба, започиње нова ера Калемегдана, који постаје центар на коме се постављају споменици значајним личностима и догађајима.
А сада, кренимо лагано у обилазак ове знаменитости: на београдску тврђаву Калемегдан се, у навећем броју случајева, улази из Кнез Михајлове улице. Овај централни улаз је, некако, најједноставнији и најомиљенији код већине гостију, јер се пре уласка на Калемегдан можете прошетати центром града, шопинговати по радњама у Кнез Михајловој или у тржном центру Рајићева.
На самом почетку вас чека мало шеталиште које често често зна да буде стециште разних продајних изложби на којима се могу наћи разноразне рукотворине мајстора старих заната, домаћи производа попут меда, слатког, пекмеза, зимнице… Или пак рукотворине у виду разноразнх фигурица, плетива, балона, шећерне пене и друго. Наравно, уз уредно поређане тезге налази се исто тако посложене клупице, које су саставни део читавог калемегданског комплекса. Стазом лево, пролази се поред фонтане посвећене риболовцима, па онда споменика Захвалности Француској.
Споменик захвалности Француској
Споменик захвалности Француској је скулптура вајара Ивана Мештровића. У парк Калемегдан је постављена 11. новембра 1930. године у знак узајамне помоћи и пријатељства два народа – Србије и Француске – током Првог светског рата. До Великог рата, на том месту се од 1913. године налазио споменик Карађорђу који је током рата срушен.
По обиласку овог споменика, шетачи се углавном запуте даље “на запад”, где долазе до платоа на коме је пистављен споменик Победнику. То је место око кога се скупља приличан број људи, што због самог знамења, што због предивног погледа на ушће Саве у Дунав, на Нови Београд, на порменаду уз реку, на чувену Бетон халу – стециште омладине, клабера, онда сплавове, бродове… Све ово има нарочити сјај ноћу, када игра светла даје потпуно нову димензију овом месту. Многе љубави су започеле на клупицама или западним зидинама Калемегдана, за време заласка сунца на пример… То је место на коме је лепо прикупити снагу пре наставка обиласка тврђаве, али и одморити на повратку са туре шетње кроз историју.
Победник је назив тријумфалног споменика подигнутог на Горњем граду 1928. године. Лоциран је на великом платоу Калемегдана, одакле се пружа изврстан поглед на ушће Саве у Дунав и Нови Београд. Због своје локације и погледа, представља незаобилазну локацију за одмор, сликање и уживање у погледу. Разлог због кога је овај споменик постављен тако да представља један од симбола не само тврђаве Калемегдан већ и самог Београда, јесте десетогодишњица пробоја солунског фронта. Одатле, брзо и једноставно силази до Римског бунара, специфичног “резервоара” за воду.
Римски бунар се налази на југозападном бедему Горњег града, непосредно уз споменик Победнику и Краљеве капије. За посетиоце је отворен преко дана у летњем периоду и посета се наплаћује 200 динара. Назив који носи је потпуно погрешан а разлог томе је што је грађен у 18. веку. Био је централни објекат за снабдевање аустроугарске војске водом у случају опсаде Београдске тврђаве. Није био класичан бунар већ цистерна – у његовој близини не постоји ни један једини извор воде. “Бунар” се пуни површинском водом са платоа Горњег града, слива кроз пропусно тле и пуни бунар. Без обзира на то што је назив погрешан, посета Римском бунару пружа јединствени доживљај враћања у далека времена који је тешко описати. Ова грађевина је укопана у стеновито тло све до дубине од 60 метара испод платоа Горњег града, што је за 10 метара испод нивоа реке Саве! Ово је један од шест подземних објекта који је отворен у Београдској тврђави.
Ако наставите даље, проласком кроз Карађорђеву капију, долази се до следећег дела Калемегдаанске тврђаве, који води до чувене Стамбол капије. Лево од ње је војни музеј, специфина целогодишња поставка делимично на затвореном, делимично на отовореном:
Приче о београдским тајнама – Е01 – КАЛЕМЕГДАН – Шеталиште велике степенице, Римски бунар и Бункер
Поред многобројне војне артиљерије, тенкова, граната, па чак и неколико торпеда из периода првог и другог светског рата, који су изложени на отвореном далу тврђаве, Војни музеј је институција која сакупља, проучава и приказује различите предмете за пешадијску војну употребу – оружје, униформе, ратне заставем документа и уметничка дела са војном тематиком. Ова институција је смештена на првом бастиону југоисточног фронта Београдске тврђаве у згради изграђеној 1924. године. Првобитна намена му је била да служи Војногеографском институту, али је 1956. уступљена музеју. Радно време музеја је од уторка до недеље од 10 – 17 часова, док је понедељком затворен.
Уколико се, пак, од Стамбол капије упутите десно, долазите до Сахат куле иза које је карађорђев топ, главно оруђе које је служило за одбрану читавог оновременског комплекса. Следе споменик деспот Стефану Лазаревићу, крунисаној глави којој је благослов дао сам папа, па источна капија или Диздарев торањ у коме је смештена народна опсерваторија.
Калемегданска Народна опсерваторија
Незаобилазна атракција за најмлађе је и народна опсерваторија на Калемегдану која се налази се у Диздаревој кули. Отворена је сваког дана од 9 до 16 часова а улаз је бесплатан.
На самом дну тог дела тврђаве, степеницама испод опсерваторије, налази се две “скривене” светиње: Богородичин црква Ружица и капела Свете Петке.
Богородичина црква Ружица Калемегдан
Приче о београдским тајнама – Е02 – КАЛЕМЕГДАН – Црква Ружица, Велики барутни магацин
Богородичина црква Ружица је црква лоцирана на североисточном предграђу Београдске тврђаве и заједно са Црквом Свете Петке спада у један од најлепших делова Калемегдана, који због своје “скривене” локације често бивају пропуштени од стране туриста. Из тог разлога скрећемо посебну пажњу на ову локацију. Тачно време када је црква направљена и ко је учествовао у градњи нису познати ни дан данас. Ипак, оно што се са сигурношћу може тврдити јесте да је ово најстарија црква у Београду. Зна се и да је крајем 17. века ова светиња срушена, али је само пет дана по ослобађању од Турака организован одбор за њено обнављање. Црква је освештана само 10 месеци од почетка градње, па су у њој почела да се врше богослужења. По народном предању, црква Ружица се налазила на истом месту као и данас. Разлог томе је народно поштовање извора свете Петке, који је протицао испод темеља цркве Пресвете Богородице. Како веровање казује, сестре Ружица, Марица и Цвета су на простору београдске тврђаве подигле свака по једну малу цркву које би служиле као њихова задужбина, па су их назвале својим именима.
Капела свете Петке налази се у Доњем граду. Подигнута је на месту такозваног “чудотворног извора” тик уз цркву Ружицу. Првобитна грађевина датира из 1867, док је садашња капела саграђена 1937. године. Пројектовао је архитекта Момир Коруновић. Капела је подигнута у време када су се мошти Свете Петке на молбу кнегиње Милице Султану, премештале у Београд. Део моштију је пренет 1417. у капелу коју је подигао непознати добротвор, да би оне након турског освајања Београда 1521. биле пренете у Цариград. Године 1641, мошти је откупио молдавски војвода и пренео их у град Јаши. У цркви Ружица се и данас може пронаћи део моштију Свете Петке. При овој цркви издрађена је крстионица по узору на апостолске.
Лево од цркава, на северозападном делу тврђаве, налази се чувена “барутана”. Ипак, пре него што се обиђе овај део београдске тврђаве, не би било лоше одморити на некој од клупица и одморишта поређаних читавом зеленом површином овог сектора. Изоловани од градске буке, на стазама које окружује разгранато дрвеће, уживаћете у чистом ваздуху и одмарати очи на зеленилу.
Велики барутни магацин – Барутана
Велики барутни магацин, или Барутана како народ воли да назива ову грађевину, једна је од најнеобичнијих подземних укопина на стени западног подграђа калемегданске тврђаве, односно Дунавске падине. Саграђена је током велике реконструкције Београдске тврђаве – Калемегдана – коју су обавили Аустријанци у период између 1719. и 1739. године. Тврђава Калемегдан је, тада, попримила значајно другачији изглед у скаду са најсавременијим принципима грађевинарства тог доба, а био је усмерен да у што већој мери буде у функцији одбране. Због снаге коју је добила, београдска тврђава је стекла надимак “Гибралтар на Дунаву”. Занимљива чињеница је да се плато барутног магацина у летњем периоду користи за разне друштвене манифестације, од промоција и представа до активности ноћног живота и журки које трају до касних јутарњих сати, те је ова дестинација препорука за младе парове у потрази за добрим проводом.
Испод барутане, пружа се поглед на издвојени објекат, који без обзира на позицију има велики значај за читаву тврђаву, То је кула Небојша, поп много чему значајна – не само као бедем одбране и осматрања…
Кула Небојша је лоцирана у Доњем граду у близини Дунава, на некадашњем улазу у Дунавско пристаниште. За време владавине Турака, у њој је погубљен грчки револуционар Рига од Фере, а кула је добила име негацијом глагола “бојати се” (не бој се), како би се нагласило да се кула не боји ни једног јединог непријатеља и да је неосвојива. Дакле, није именована по било ком Небојши, тако да је неправилно називати је Небојшина кула. Унутрашњост куле можете посетити свакод дана од 10 до 16 часова.
Повратак на почетна тачку подразумева обилазак објеката као што су то:
Гробница народних хероја – као што јој и само име каже, представља почивалишта људи који су задужили наш народ током Другог светског рата. Налази се на продужетку Великог савског шеталишта и изграђена је 1948. године. Ту су сахрањени Иван Милутиновић (члан Политбироа ЦК КПЈ, генерал-лајтнант НОВЈ и народни херој), Ђуро Ђаковић (синдикалац и организациони секретар ЦК КПЈ), Иво Лола Рибар (секетар ЦК СКОЈ, председник УСАОЈ, народни херој) као и Моша Пијаде (револуционар, друштвено-политички радник и народни херој). Гробница народних хероја је проглашена за споменик културе одлуком Скупштине града Београда из 1983. године.
Наравно, нису заборављени ни јунаци из претходног Великог рата, у коме је готово трећина српског живља изгинула за слободу земље и народа.
Споменик ослободиоцима Београда
Споменик српским и руским борцима, ослободиоцима Београда: У част руским и српским војницима, погинулим у одбрани Београда током Првог светског рата, на Калемегданској тврђави је 2014. године свечано откривен споменик у облику крста с уклесаним ликом Светог Ђорђа Победоносца.
Калемегданска тврђава није посвећена само страдањима, војсци И биткама. Има ту и доста културних споменика и грађевина које чувају баштину српског народа. Следи кратко упознавање са некима од њих.
Уметнички павиљон Цвијета Зузорић
Уметнички павиљон Цвијета Зузорић је изложбена зграда унутар парка Мали Калемегдан. Налази се уз југоисточни фронт Калемегданске тврђаве а подигнута је током 1927. и 1928. године по пројекту архитекте Бранислава Којића у духу арт деко правца. Допринос градњи дали су богати појединци тог доба а међу њима треба издвојити Ђорђа Вајферта, Луку Ђеловића, Михаила Пупина и краља Александра Карађорђевића али и Народну банку, Јадранско-подунавску банку и Винер Банкферајн.
Природњачки музеј је једна од најстаријих српских националних установа. У нашој земљи он представља једини музеј тог типа а по богатству и разноврсности изложених примерака овај музеј је један од најзначајнијих у југоисточном делу Европе. Основан је 1895. године и понео је име Јестаственички музеј српке земље.
Зоолошки врт, или Бео зоо врт, или Врт добре наде… Све су то називи за градски зоолошки врт који се налази у центру града подно тврђаве Калемегдан. Локација је, иначе, позната као Мали Калемегдан. Ово је први и најмодернији зоо врт у Србији који због своје величине захтева да се одвоји неколико сати за обилазак. Предлажемо да се обилазак Калемегдана и Зоо врта поделе у два дана.
Једна од најсвежијих грађевина посвећена је захвалности нама пријатељском народу Јапана, у чију част је изграђена чесма, на којој “путници намерници” могу да се окрепе и упознају са доброчинствима овог далекоисточног народа.
Јапанска чесма је грађевина на крају великог шеталишта на Калемегдану. Подигнута је 2010. године на иницијативу једног од овдашњих дневних листова а као знак захвалности народу Јапана за донације прослеђене Београду у претходним годинама. Препоручујемо да се након овога прошетате ниже ка Дунаву неким од многобројних скривених путића кроз зидине Калемегдана који вас воде ка дунавском шеталишту.
ПОШТОВАНА ДЕЦО, ПОЗИВАМО ВАС У ВИРТУЕЛНУ ШЕТЊУ БЕОГРАДСКОМ ТВРЂАВОМ!
КОСАНЧИЋЕВ ВЕНАЦ
Косанчићев венац, Београд, Србија
Просторна културно-историјска целина Косанчићев венац, која се као таква налaзи под заштитом, простире се од Карађорђеве улице, Париске, Грачаничке, Иван-бегове и Поп Лукине до савског моста. Део ове целине између Улице кнеза Симе Марковића, Поп Лукине, Фрушкогорске и Улице Косанчићев венац има статус културног добра од великог значаја за Републику Србију, а унутар те целине десетак појединачних здања имају статус споменика културе.
Косанчићев венац је први духовни, културни и административни центар Београда и модерне Србије. Косанчићев венац је један од најстаријих делова Београда који је био насељен и за време античког Сингидунума. Нажалост не постоји много археолошких налаза који би сведочили о том периоду.
Најстарије сачуване грађевине потичу из средине 19. века, из периода измедју Другог српског устанка и предаје кључева града Кнезу Михајлу. Најзначајнији су Конак кнегиње Љубице изграђен 1830. године и Саборна Црква изграђена 1845. године.
Поред ове две грађевине, важно је поменути и објекат у коме се налази кафана “?” изграђен у духу традиционалне балканске архитектуре.
То су школа „Краљ Петар Први“, куће Мике Аласа и Бранислава Којића, зграде Уметничке школе и Патријаршије, кућа Димитрија Крсмановића и зграда некадашњег хотела „Национал“.
Овај крај града памти доста, ту су се на обронцима Тврђаве догађале смутње и промене власти, ту су се граничили Срби и Турци, ту су се мешала европска стремљења и оријенталне навике.
Историја Косанчићевог венца почиње још 1804. године када је српски народ управо овде дочекао устанике. Варош капија кроз коју се улазило у Савску варош која је била српски део града у време турске владавине била је на простору данашње Поп Лукине улице. Уллица Косанчићев венац добила је име мо косовском јунаку Ивану Косанчићу 1872. и није га никад мењала. На кући трговца Трајковића која је саграђена крајем 19, до пре неколико година стајало је, у ниши на фасади, попрсје Ивана Косанчића, рад Петра Убавкића, првог вајара обновљене Србије. Плавичаста ниша празна је већ неколико година, јер су хулигани једне ноћи оборилли скулптуру, која срећом, није поломљена. Наводно се чува у породици која живи у кући на броју 13.
Јер и тај камени Иван Косанчић неми је сведок многих догађаја на Косанчићевом венцу. Постоји тврдња да су у тој улици на броју седам убијена браћа краљице Драге, Никола и Никодија Луњевица, а свакако један од најпотреснијих догађаја у овој улици је и шестоаприлско спаљивање Народне библиотеке Србије. Згариште Библиотеке, или како је станари улице зову „рупа“ била је до 6. априла угледна и лепа грађевина, у којој је још 1860. године Стева Тодоровић основао прву сликарску школу. Кућа Милије Марковића Распопа касније је служила као француско посланство, а пред почетак Првог светског рата купио је Милан Вапа и у њој отворио фабрику картонаже. Држава је овај својеврсни нестали дворац откупила за Народну библиотеку.
Неколико деценија после бомбардовања Народне библиотеке вршена су археолошка и друга истраживања која су показала да се на том месту и у античка времена налазила палата, о чему сведоче и данас видљиви трагови. Нажалост, није се имало снаге да се до данашњих дана нешто више уради са „рупом“ осим да се сваког шестог априла одржи својеврсни помен Библиотеци.
Косанчићев венац, археолошка ископавања
Емисија три карте за балкан – Косанчићев венац
Заниљивости
На Косанчићевом венцу се налази и кућа у којој су снимане сцене свима познате породице Топаловић из филма „Маратонци трче почасни круг“.
Ксенија Бурзан
Уредник културног програма