ТАШМАЈДАН ПАРК: АТРАКЦИЈА И МИСТЕРИЈА У ЦЕНТРУ БЕОГРАДА
У самом центру Београда налази се велика оаза зеленила. Налази се на сјајној локацији, на раскршћу улица Таковске, Илије Грашанина, Београдске и Булевара краља Александра,због чега је веома посећен. Природна је граница између општина Палилула, Врачар и Стари град. Ташмајдан је многим становницима Београда и туристима склониште од градске гужве и саобраћајне буке. Иако се налази у центру града, када крочите у Ташмајдан парк, имаћете осећај као да сте километрима далеко од градских дешавања. Омиљен је парк свим узрастима, јер за свако постоји нешто занимљиво. У парку се може прошетати, трчати, одморити на клупама, извести децу на игралиште, посетити дечије позориште или отићи у спортско-рекреативни центар а многима је шетња кроз Ташмајдан парк умирујућа навика након напорног дана.
Одлука о уређењу парка донета је након Другог светског рата када је планирано да се на горњем платоу уреди парк, а садашњи стадион на простору где се некада налазио каменолом. У каснијим година направљен је спортско-рекреативни центар са отвореним и затвореним базеном. Сви радови на Ташмајдану извођени су ручно и на изградњи је било запослено готово 900 људи. Саднице су купљене и преношене запрежним колима из расадника у Крњачи и Загребу.
Парк је неколико пута реконструисан, када су обновљене клупе, направљене фонтане, посађене различите биљне врсте и листопадно дрвеће дуж пешачких стаза и обновљена су дечија игралишта. Док шетате Ташмајданом можете видети неколико споменика, природне споменике, цркву Светог Марка, сеизмолошку станицу, Руску цркву, Радио-телевизију Србије, Мало позориште “Душко Радовић”, Пету београдску гимназију и Дечији културни центар.
Ташмајдан парк је сведок бурне српске историје. О томе како је настао, развијао и коришћен у разлчитим вековима остале су бројне легенде, а праву мистерију чине гласине о подземној пећини испод Ташмајдана, која је остала неистражена.
Ташмајдански парк
Ташмајдан парк – римски каменолом
Познато је да је Ташмајдан парк служио као турски каменолом одакле потиче и сам назив парка. Ташмајдан је сложеница турских речи “тас” и “меyден” што се преводи као место одакле се вади камен или рудник. Многи историјски извори потврђују да је реч о каменолому одакле је вађен камен за зидање старих београдских здања. Вађењем камена настале су бројне катакомбе које су касније кроз историју служиле као војни магацини, складишта и склоништа за рањене војнике.
Приче о каменолому сежу још из доба Римљана и верује се да је камен коришћен за изградњу водовода и храмова у Сингидунуму, а пронађени су надгробни споменици направљени управо од камена из Ташмајдан парка. Касније су Османлије са овог места вадиле шалитру (калијум нитрат) за израду барута.
Београд има пуно музеја прошлости, а Ташмајдан парк је један од њих. У историјским списима јављају се докази да су баш на Ташмајдану спаљене мошти Светога Саве 1594. година. Осим тога, Ташмајдан парк је у XIX веку служио као српско гробље. Идеја о изградњи српске гробнице потекла је од Кнеза Милоша, који је желео да се српско гробље са Варош капије премести у близини тадашње београдске вароши. Српско гробље измештено је на месту данашњег Новог гробља. У XIX веку изграђена је и палилулска црква. Испред чувене кафане “Последња шанса” прочитан је 1830. године сулатнов хатишериф о унутрашњој независности Кнежевине Србије.
Црква Светог Марка
Црква Светог Марка је вероватно најпосећенија атракција у Ташмајдан парку. Изграђена је у периоду 1931-1940. на месту где се налазила стара црква из 1835. године. Црква је врло занимљиве архитектуре и представница је српско-византијског стила, који одликује употреба жућкастог камена и црвене опеке сложени тако да стварају шаре на фасади. Црква Светог Марка пројектована је по изгледу храма Грачаница.
Црква Св.Марка
Црква је била највећа православна црква у Југославији све док није завршена изградња Храма Светог Саве. Унутрашњост цркве, нажалост, још увек није завршена, али то не спречава знатижељне посетиоце да уђу у цркву. У унутрашњости цркве се крије најбогатија збирка српских икона из XVIII и XIX века. Даље уређење цркве прекинуто је бомбардовањем у Другом светском рату. Црква Светог Марка важи за гробницу породице Обреновић у којој се данас налазе мошти цара Лазара, као и посмртни остаци краља Александра Обреновића и краљице Драге.
Споменик Десанки Максимовић
Споменик нашој песникињи Десанки Максимовић подигнут је 2007. године на Ташмајдану одмах испред дечијег игралишта. Десанка Максимовић уживала је у шетњи кроз Ташмајдан због чега јој је и посвећен споменик. Дело је скулпторке Светлане Каровић-Деранић и приказује Десанку Максимовић у седећем положају.
Споменик-Десанка Максимовић
Руска црква
Руска црква или Храм Свете Тројице налази се у Таковској улиц број 4. Посвећена је Светој Тројици и представља храм Руске православне цркве. Црква је посвећена и Русима који су напустили свој дом након Октобарске револуције. Руска црква изграђена је у периоду између два светска рата заједно са још неколико руских верских објеката у Београду од донација руских емиграната и становника Београда.
Руска црква-Храм Свете Тројце
Симболично, у Храм Свете Тројице уграђен је грумен земље из Русије. У цркви се налази и гроб једног од руских генерала, вође царских снага против бољшевика и руског генерала, главнокомандујућег руске белогардијске армије. Унутрашњост цркве обогаћена је иконама, заставама и симболима царске Русије.
Сеизмолошка станица
У Ташмајданском парку изграђена је прва сеизмолошка станица 1909. године, која постоји и данас. Филозофски факултет у Београду је неколико година раније указао на потребу објекта који би проучавао земљотрес на територији Србији. Одлука о изградњи Сеизмолошке станице на Ташмајдану донета је 1906. године. Први сеизмографи су постављени 1090. године, а 1910. године је захваљујући њима регистрован први земљотрес.
Сеизмолошка станица
Природни споменик Миоценски спруд “Ташмајдан”
Природни споменик је у ствари спруд настао радом црвених колонијалних алги, колонијалних животиња бриоза, корала и других дејстава. Познат је као “ташмајдански кречњак” и представља један од главних фацијалних типова беденских наслага у Београду и околини.
“Tашмајдански кречњак”
Споменици на Ташмајдану
На Ташмајдану су се некада одржавале бројне изложбе, а неке од дела остала су да красе Ташмајдан парк. Тако се у парку налазе “Пењалице” Мире Сандић. “Тобоган” Саве Сандића, “Вепар” Николе Вукосављевића, “Победа” Јована Њежића и бројна друга дела признатих вајара. У Ташмајдан парку постоји и неколико споменика. Један од њих је посвећен Николају Краснову, руском архитекти. Врло потресан призор чини споменик посвећен деци жртвама бомбардовања 1999. године.
Споменик посвећен деци жртвама бомбардовања 1999. године
Споменик на Ташмајдану добио је патријарх Павле 2018. године, Милорад Павић 2011. године, а споменик добиће и Васко Попа. На Ташмајдану се налази и готово неприметна спомен-плоча српским жртвама страдалим у ратовима на простору Југославије 1991-2000. година. Спомен-плоча је подигнута 2010. године.
Стадион Ташмајдан
Када се јавила иницијатива о уређењу парка након Другог светског рата, на простиру некадашњег каменолома изграђен је стадион 1954. године. Вишенаменски стадион може примити више од 10.000 посетилаца и део је Спортско-рекреативног центра “Ташмајдан”. У склопу стадиона се налазе две спортске сале и теретана, а највише се користи за спортске активности, мали фудбал, одбојку, кошарку, рукомет, као и бројне културне, уметничке и забавне манифестације. Сале су погодне за часове јоге, борилачких вештина, мачевање и сличне спортове.
У Југославији се стадион користио за хокеј на леду где је одржано првенство Југославије у хокеју на леду Европско првенство за кошаркашице, Дјевис куп, прво Светско првенство у рукомету за жене. Од занимљивих догађаја издвајају се шпанска корида и аутомобилска утакмица са великом лоптом.
Једина Корида одржана ван Шпаније-Стадион “Ташмајдан” 1971.године
Национална класа -аутомобилска утакмица са великом лоптом -Стадион “Ташмајдан” 1978.године
Стадион “Ташмајдан” реконструисан је неколико пута, а последњи пут 2016. године.
Стадион Ташмајдан
Стадион “Ташмајдан” увелико се користи за забавне манифестације као што су музички концерти. Након реконструкције 2016. године на стадиону је наступио дечији хор “Чаролија”, потом и музички извођачи Електрични оргазам, Ван Гог, Пилоти, Рибља Чорба и Галија.
Годинама је стадион “Ташмајдан” постао популарно место за домаћи и стране извођаче, па су овде концерт пред београдском публиком одржали „Manu Chao“, „Whitesnake“, „Toto“, „The Cult“, „Simply Red“, „Mötorhead“ и бројне српске звезде и певачe из региона.
Концерт на стадиону “Ташмајдан”
Одмах уз стадион “Ташмајдан” налази се комплекс отворених и затворених базена. Отворени базен почео је са радом 1961. године. Има капацитет купалишта за око 4.000 људи, а гледалишта за 2.500 људи. Отворени базен се користи за највећа међународна такмичења у пливању, уметничком пливању и ватерполу. У зимском периоду је наткривен демонтажним балоном, првим у Србији. Затворени базен отворен је 1968. године. Има капацитет гледалишта за 2.000 људи, а многима су скакаонице на 1, 2, 5 и 10 метара омиљени угао на базену.
“Последња шанса” Ташмајдан
На листи култних београдских кафана “Последња шанса” се налази на врху листе. Све до 1982. године кафана “Последња шанса” је била једина београдска кафана, која је радила и ноћу. Овуда су прошле многе генерације матураната Пете београдске гимназије, студенти Правног факултета и велики српски боеми Драган Николић, Петар Краљ, Бата Живојиновић, Павле Вујисић, Миодраг Петровић и бројни други.
Првобитно име кафане гласио је “Таш кафе” с обзиром на то да се налази у Ташмајданском парку, али је то име касније промењено у “Последња шанса” баш због радног времена. Кафана је била место где су се окупљали београдски интелектуалци, елита, уметници, глумци, музичари. Често се могло чути рецитовање, песма и игра уз клавир, виолину и бубњеве.На зиду испред кафане данас стоји плоча као подсетник да је баш на том месту прочитам хатишериф из 1830. године. Ресторан “Последња шанса” сигурно сте видели у споту за песму “Последња песма за тебе” Рибље Чорбе, који је снимљен управо у овој кафани.
Тајанствени Ташмајдан
Испод Ташмајданског парка се налази читав један неоткривени подземни град! Испод земље се у дубинама налазе катакомбе, остаци каменолома, склоништа и шалитрена пећина. Подземни комплекс испод Ташмајдана је само једанод бројних неистражених тунела испод Београда. Многи подземни објекти су остаци из римског, турског и аустријског доба, док је одређени број настао у периоду између два светска рата.
Београд за почетнике-Ташмајдан скривено подземље Београда
Ташмајданска пећина је једна од најпознатијих подземних објеката за коју се верује да је стара неколико милиона година. Пећина је позната као “шалитрена пећина” одакле се вадила шалитра коришћена у производњи барута. Током векова је служила као склониште за време ратова, па чак и као немачки бункери за време Другог светског рата. Позната “лерова пећина” служила је као склониште за немачке војнике и сматра се да је Гестапо овде затварао најозлоглашеније затворенике. Подезмни објекат био је опремљен системом за вентилацију, агрегат за струју, телефоне, лифт и био је обезбеђен за становање чак 600 војника. Из овог периода сачувани су само филмски материјали који су снимљени од стране Немаца.
Подземни објекат
Истраживањима је откривено да се пећина простире све до Палилулске пијаце, а да је главни улаз у пећину одмах поред зграде Радио-телевизије Србије. Испод ресторана “Последња шанса” се налази трећи део пећине намењен скривању становништа за време ратова између српске и турске стране и Првог српског устанка. Истраживања пећине ипак нису настављена након 1994. године, тако да о овом подземном комплексу још увек нема потпуних информација и остаје велика тајна наше престонице. Сматра се да су немачки подземни пролази водили ка Тргу Николе Пашића, Правном факултету, Мањеж парку па све до некадашње железничке станице.
Ташмајдан парк заиста представља праву туристичку атракцију и мистерију нашег града. Иако је о подземним пролазима још увек мало шта откривено, грађани жељно ишчекују да сазнају нешто више о томе. До тада ће уживати у чарима природног хлада Ташмајданског парка.
Ташмајдански парк Београд
КАРАЂОРЂЕВ ПАРК
Карађорђев парк сматра се зачетником јавних зелених површина у Београду јер су први багремови и кестенови у њему посађени још давне 1806. године. Површине 3 хектара, лежи на врачарској падини, од Храма Светог Саве па скоро све до Аутокоманде. Оивичен је двема прометним улицама – Небојшином и Булеваром ослобођења.
Велика централна стаза простире се дуж целог парка. Крошње дрвећа које се надвијају над стазе чине да се осећате као у неком шумском тунелу. А на само пар метара од те идиле пролазе аутобуси, аутомобили и трамваји.
Карађорђев парк има интересантну историсјку подлогу. Заправо, цео тај крај прожет је симболима борбе за ослобођење од Турака. Иако се на први поглед не чини тако, чак је и Небојшина улица симбол борбе, односно храбрости. Њен назив није настао по неком важном Небојши, већ је од негације глагола “бојати се” настало име Небојша, а придев Небојшин примећујемо у називу ове улице и познате калемегданске куле. Онај који се, свакако, никога није бојао је централна личност “свог” парка – Ђорђе Петровић – Карађорђе.
Где је домаћин парка?
Споменик Карађорђу се не налази у самом парку. Налази се у парку испред Храма Светог Саве. Неко и овај парк назива Карађорђевим парком, а неко платоом испред Храма.
Споменици – чувари историје
У време када на овом месту није постојао парк, ту се налазио логор српске војске. Војници су одатле кренули у ослобађање Београда 1806. године у Првом српском устанку под вођством Карађорђа. При дну парка, на травнатој површини, пролазници ретко уоче неколико камених споменика налик надгробним. Било их је знатно више, али су многи оштећени када се седамдесетих година прошлог века градила подземна железница испод парка. Споменици се налазе на месту где су сахрањени војници страдали у устанку и погоду на Калемегданску тврђаву ,сви изузев Васе Чарапића, који је, према сопственој жељи, сахрањен код манастира Раковица.
Врачар је тада био ливада, простирао се све до Авале, па није изненађујућа чињеница да се ту налазила војска која тек треба да крене у борбу. Пошто их је можда оценио као неадекватан или недовољан знак захвалности и подсећање на поднету жртву, недалеко од ових малих споменика Кнез Александар (Карађорђев син) подигао је 1848. године и велики споменик. Занимљиво је да је тај споменик први споменик у Београду (премда, неки тврде да је то Возарев крст).
Форма Споменика ослободиоцима Београда 1806. године изведена је из традиције јавних верских споменика подизаних у оквиру Карловачке митрополије током XVIII века. Карактеристика оваквих спомен-обележја јесте акцентовање верске симболике путем крста.
Од Првог српског устанка у Србији почиње да се конституише мит о победоносним биткама и вођама устанка, чије поштовање прераста у култ националних хероја. Један од симбола овако конципираног националног идентитета постаје народна војска, а један од најранијих примера споменика и прекретница у подизању новог типа меморијалних обележја у оквиру којих се прожимају верска и национална симболика јесте меморијални споменик устаницима палим за ослобођење Београда 1806. године.
Данас је висок 5,5 метара, са крстом на врху и натписом “Александеръ Карађорђевићъ князъ Србскiи 1848 у славу и честъ Србъ юнацима за отечество храбро изгинувшимъ 1806 године подиже споменикъ оваи.
Парк је почео да се формира одмах после подизања споменика, тако да га са правом можемо посматрати као центар Карађорђевог парка. Приликом уређења простора, исте 1848, засађено је дрвеће и подигнут дрворед од дивљег кестена. По повратку кнеза Милоша у Србију ово спомен обележје опет је било запуштено, али само накратко. Наследивши оца на челу кнежевине, Михаило Обреновић је 1864. наредио управнику вароши да се цео парк доведе у ред. Но, осамдесетих година 19. века споменик и парк су, по писању хроничара, поново запучтени, па је краљ Александар Обреновић 1889. наредио да се споменик обнови. Парк је обнављан, па и проширен у периоду од 1903. и 1904. године, када је направљен вењак који и данас постоји на малој узвишици.
Вењак је назив за дрвену кровну конструкцију на стубовима са отвореним бочним ивицама. Данас је поред њега дечији парк.
Вењак
Како је настајање парка мотивисано важним историјским догађајима, тако се и наставило, па је пред Други светски рат у парку направљно склониште. За време немачког бомбардовања Београда 6. априла 1941. године склониште је погођено и страдала су 192 Београђанина. На месту склоништа и њихове смрти постављена је спомен-плоча која подсећа на трагичан догађај.
Спомен обележје за 192 погинула Београђанина
Уређење и назив парка
Током 1903. и 1904. у време припрема за прослављање јубилеја стоте годишњице од подизања Првог српског устанка, планирано је проширивање меморијалног парка. У радовима се, међутим, није далеко одмакло.
Спровођење радова започето је интензивније тек 1907.године, када је основано Друштво за улепшавање Карађорђевића споменика, парка и околине. Друштво је деловало под патронатом краља Петра Првог Карађорђевића. Имало је свој статут и зграду која се налазила одмах до парка, у Небојшиној улици број 39. Трудом друштва прво је нивелисано земљиште, направљене су стазе и посађена трава, а затим су засађене липе, кестенови и украсно шибље. Уз ивицу парка је постављена жива ограда, а око споменика су заса ђене тује. Друштво је након Првог светског рата, када је аустријска војска уништила Карађорђев споменик на Калемегдану, покренуло иницијативу за подизање новог споменика вожду, који је планирало да постави у спомен-парку. У то време парк је променио име. Уместо ранијег назива Вождовачки парк, он почиње да се зове Карађорђев парк. До подизања новог меморијала Карађорђу ипак није дошло, па је у парк постављен један други национални ратнички споменик. Реч је о популарном Трећепозивцу, симболу војника страдалих у Првом светском рату, којег је Министарство војске наручило од вајара Стаменка Ђурђевића. Споменик је свечано откривен 29. јула 1923. године. Тиме је изворни меморијални карактер простора проширен у место меморисања свих бораца за отаџбину.
Трећепозивац- Споменик српским војницима погинулим током одбране Београда у Првом светском рату
Додајући на то још два споменика, не чуди нас што шетњу Карађорђевим парком називају “дружењем са сведоцима прошлости”. Први споменик је биста француског књижевника и политичара Алфонса де Ламартина, који је подржавао борбу Срба за ослободјење од Турака у 19. веку, уз натпис “Ламартину, пророку југословенског уједињења“. Дело је вајара Лојзе Долинара и подигнут је 1933. веку. То није једини споменик Ламартину у Београду, постоји још један у Земунском парку и споменик интернационалним бригадама у којима се у Шпанском грађанском рату борило 1700 добровољаца из тадашње Југославије, од којих је 800 страдало. О значају Ламартина и бораца у Шпанском рату говори и то да се две попречне улице које почињу код Карађорђевог парка зову управо Ламартинова и Интернационалних бригада.
Смештен између Ветеринарског и Стоматолошког факултета, недалеко од Инфективне клинике и Клинике за неурологију, Карађорђев парк је место за предах многим лекарима и студентима.
Народна библиотека Србије
Национална установа Народна библиотека Србије постоји много дуже од здања у којем се данас налази.
Основана је 1832. године. Кроз историју познато здање Народне библиотеке на Косанчићевом венцу тотално је уништено у немачком бомбардовању Београда 6. април 1941. године.
Камен темељац за изградњу нове наменске зграде Народне библиотеке Србије свечано је постављено 20. октобра 1966. године, а радови на здању површине 24.000 метара квадратних завршени су 1972. године.
Нова наменска зграда Народне библиотеке, у којој се и данас налази, у непосредној близини Храма Светог Саве и споменика Карађорђу, свечано је отворена на дан када је и страдала 6. априла, 1973. године. Зграду је пројектовао архитекта Иво Куртовић и убраја се у споменике културе.
У Народној библиотеци корисницима је на располагању 12 читаоница са 600 места и бежичним интернетом. Библиотека има сопствену издавачку делатност, образовни центар, научне и културно-уметничке програме који се одржавају у холовима, амфитеатру, атријуму, на платоу испред здања. Библиотека је отворена и за кориснике млађе од 18 година, са програмом радионица и сусрета са писцима.
Унутрашњост Народне библиотеке
Бео Воз
Једна од специфичности Карађорђевог парка је мали земљотрес који се дању дешава на сваких пола сата. То, наравно, није прави земљотрес, већ (никада довршени) “Београдски метро” – БеоВоз. Истоименом станицом воза, “Карађорђев парк”, прођу дневно стотине путника, олакшавајући тако себи путовање по Београду. Станица се тачно налази под земљом негде између ресторана “Франш” и парка.
Железничко стајалиште „Карађорђев парк“
Базен у парку
Објекат ЈКП Зеленило Београд
Између споменика трећепозивцима и устаницима, у средишњем делу парка, налази се бели приземни објекат који користи ЈКП Зеленило Београд, са великим поплочаним платоом испред њега. Ова кућа раније је била намењена за окупљање пионирског одреда, а испред ње се налазио базен, који је приликом реконструкције парка 2003. године базен затрпан и поплочан. Парк је те 2003. године комплетно реконструисан. Поред 22 врсте лишћарског дрвећа, 4 врсте четинара, ту су и 34 врсте шибља.
Ксенија Бурзан
Уредник културног програма