Kако је Растко Немањић постао Свети Сава и чиме је задужио ђаке?
Веома давно живео је један млади принц Растко, из чувене лозе Немањића. Био је необично мудар, богат и леп. Сва врата светске славе и уживања била су му отворена, али, нешто у њему одвраћало га је од чари и привлачности света за којима су милиони осталих људских бића жудели.
И једнога дана, тајно од својих родитеља, он завара траг дворској пратњи и побеже у једно пусто место где се настани као сиромашни странац. Једина жеља му је била да душу освешти Божјом истином и вољом и да само Њему служи.
Много година касније, тај краљевић, вођен Божјом руком, врати се из пустиње у своју земљу као принц цркве и духовни вођа своје нације за сва времена. Иако је био без деце, он је кроз векове постао отац милиона и милиона духовних синова и кћери.
Списи стари кажу да је био пријатан, али неустрашив; необично леп, а врло скроман; веома активан, али сталожен; друштвен, а ипак усамљен. Умео је да живи отмено у оба света, те су се многи на њега угедали.
Растко Немањић (Свети Сава) рођен око 1175. у престоном граду Расу као трећи и најмлађи син госпође Ане и великог жупана свих српских и поморских земаља Стефана Немање, дочекан је као дар од Бога, родитељима који су већ били на прагу старости.
Име Растко, које је добио на крштењу, одређује, према његовом биографу Доментијану, будући подвиг духовног узрастања, али много конкретније указује на поштовање српске средине Немањиног времена према општесловенској хришћанској култури, зачетој у доба великоморавског кнеза Растислав у IV веку.
Име Растислав или Растко потиче од речи раст која је поред свог значења (трајање глагола расти) означавала и дрво храст или дуб.
Храст је свето дрво у старословенској религији и представља биљно оличење сунчаног бога Вида на земљи.
Под нарочито одабраним стаблима храста, стари Срби су приносили жртве богу Виду а пламеном храстовог бадњака (будњака) премошћивали су таму најдуже зимске ноћи у очекивању рађања новог младог сунца и почетка нове године.
Претпоставља се да су четири слова “С” у грбу Србије стилизоване капице храстовог жира и да та стилизација вуче корен из најдубље српске и индоевропске историје.
Онај ко носи име храста (Растислав или Растко), добиће наклоност врховног српског божанства, моћ Сунца, лепоту, здравље и дуговечност.
НЕМАЊИНА МОЛБА ВОЈВОДИ ДА МУ ВРАТИ ОДБЕГЛОГ СИНА
“Знаш колики је бол од љубави према деци и огањ што вазда гори и никад се не може угасити. Зато, љубазни, ако си икад примио какво добро од нас – сада је време да љубав покажеш. Ако се пожуриш да стигнеш и вратиш сина мојега, и тиме утешиш срце моје и матери душу од смрти ослободиш, заслужићеш многа добра, више од првих, и ја ћу ти их дати друже”.
Летописац Теодосије
САВА СЕ ЗАМОНАШУЈЕ
“Тада у ноћи, уплашен да га силом не врате, Растко Немањић зажеле да сместа прими монашку ризу. У тврдој кули манастирског утврђења Пантелејмона, најстарији монах те братије, постриже му златну и дугу младалачку косу и одену га у монашко одело …”
Милош Црњански: “Свети Сава”
РЕЧИ КОЈИМА ЈЕ СТЕФАН ДОЧЕКАО САВУ
“Добро дошао од бога послани, да научиш и нас и цео народ свога отачества, да узакониш законом и обичајем хришћанских народа и да украсиш у свему како треба. Ја ћу у свему бити слуга послушан твојој заповеди као свом господару.”
Летописац Теодосије
СТЕФАН НЕМАЊА КАО МОНАХ СИМЕОН ДОЛАЗИ У СВЕТУ ГОРУ
“… узев многа тешка злата и сасуде златне и сребрне, ради раздавања манастирима и пустињацима …” Стефан Немања – монах Симеон стиже из Студенице у Ватопед…. “А кад је син пришао оцу да га целује, и када се удостојише давнашње жеље да један другога виде – о, неисказане њихове радости, што ја не умем описати. – Ни један од њих није могао пустити ни гласа ни речи; и да отац није био прихваћен, наједном хтеде пасти. А када је дошао старац к себи, многим сузама обливаше жељену свету главу љубљенога сина грлећи је, љубећи и на срце притискајући …”
Летописац Теодосије
САН СВЕТОГ САВЕ
Легенда каже да је Свети Сава у Ватопеду уснио човека који му је замерио што не зида српски манастир на Светој Гори:
“Љубиш с оцем туђинце и убоге и имате љубави у Господу према светим манастирима, али испросите нешто, или запустели манастир, обновив га утврдите га за отечество своје, да се српски манастир зове.” После овог сна, Сава и Симеон реше да зидају Хиландар.
ПОТВРДА ЦАРА АЛЕКСИЈА О НЕЗАВИСНОСТИ ХИЛАНДАРА
“… ни светогорском проту, ни игуману манастира Ватопеда, него ће бити самосталан, својевласан и самоуправан…”
Из ктиторске хрисовуље манастиру Хиландар, цара Алексија III Анђела
ПОСЛЕ СУКОБА ВУКАНА И СТЕФАНА
“Дође други непријатељ, глад, гори од ових који су прошли, и учини други свој плен, већи од првога који никако није волео наш род… Она је без стрела стрељала и без копља бола и без мача секла и без палоша убијала, једном речју, без ногу је гонила и без руку хватала и без ножа клала и без сваког оружја је ишла и само мртве трупове полагала …”
Летописац Доментијан
ЗАШТО ЈЕ СИМЕОН НЕМАЊА МИРОТОЧИВИ
Доневши мошти свога оца Немање из Свете Горе, Сава над њим измири завађену браћу, и оцу у манастиру Студеници одреди гроб. “И потекоше извори не из влаге, но из сухих костију и из тврдога мраморног камена, потекоше благодатне воде које напајају срца верних великим благоверјем и дају болним здравља, миро добромирисно добро миришући превеликим мирисима испуни гроб, и обави сву цркву Богом даровану му благодаћу…”
Летописац Доментијан
САВА ПОСТАЈЕ АРХИМАНДРИТ
“И када је провео много лета у Светој Гори, и после неког времена опет се сабраше три епископа: Никола јеришки, Михаил касандријски и Димитрије адрамејски, служивши свету литургију у солунској митрополији у светој Софији са својим митрополитом Костадијем… и сатворише га (Саву) архимандцитом…
Летописац Доментијан
ЗАШТО ЈЕ СРБИЈИ БИЛА ПОТРЕБНА САМОСТАЛНА ЦРКВА?
“Покрштен у IX веку за време цара Василија I Македонца, између 867. и 874. године, српски народ није обухваћен јединственом црквеном организацијом. Једним делом у латинској надлежности сплитске и барске а повремено и дубровачке архиепископије, другим делом био је подвргнут епископијама охридске цркве – најпре словенске а потом грчке – у Нишу, Расу, Призрену и Липљану, а неко време и грчкој митрополији у Драчу. Граница између источне и западне цркве, између источке и западне цивилизације, пролазила је све до XII века преко српских земаља.
У таквим условима није могло бити говора о потпуној христијанизацији народа, а поготову о његовој политичкој самосталности. Стара, паганска веровања и култови одржавали су се и даље, њихова замена хришћанским култом текла је сувише споро.
Црква се, и западна и источна, задовољавала површним продором у живот народа, коегзистенцијом са остацима старога, предхришћанског”.
Димитрије Богдановић
САВИНА МОЛБА ЦАРУ ЗА САМОСТАЛНОСТ ЦРКВЕ
У четвртом крсташком рату, 1204. пала је византијска престоница и добар део византијске државне територије у руке Латина (крсташа). На тлу Византије је формирано латинско царство састављено од неколико латинских краљевина.
На неосвојеним деловима Византије, формирају се три православна царства: Никејско, Епирско и Трапезунтско. Србији је најближе било Епирско у чијем је саставу била охридска архиепископија којој је припадала црквена организација у Србији. Никејско царство је међутим било значаније и сматрано је наследником старог царства.
У очекивању да ће сломити латинску надмоћ, Никејско и Епирско царство су се понашали супарнички у претензијама на цариградски престо.
Не очекујући разумевање од охридског архиепископа, Сава се у циљу осамостаљивања српске цркве обратио цару и патријарху у Никеји: “Као свима, и нама Бог жели спањење: отац мој и ја из земље народа нашег јерес зловерја (Богомиле) одагнасмо, и православна вера расте и множи се. Једино нам недостаје што немамо свог архиепископа, да у нашој земљи освећује и учи у Господу. Због тога још молим милосрђе ваше кротости, да нам у овоме испуниш молбу, да светоме оцу, васељенском патријарху Царство ти нареди да једног од моје братије освети за архиепископа земљи нашој, ради освећења нашег и похвале вашег благочашћа”.
“… учини да по заповести твојега Царства примим од блаженога и светога оца васељенског патријарха благослов и заповест устима и руком писмено, да после овога наш архиепископ не долази овамо у Константинов град на посвећење, него да се тамо од својих епископа посвећује…”
Летописац Теодосије
СВЕТИ САВА ЗАЧЕТНИК СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
“… Именом (Саве Немањића) почиње и историја српске кижевности. До Саве код Срба су, судећи бар по ономе што се сачувало, само преписивани другде преведени црквенословенски текстови. Тек су Сава и круг око њега створили прве међу Србима поникле литерарне саставе, оригиналне и преведене. Од њега, дакле, почиње историја књижевног језика као изражајног оруђа књижевног стварања …
Свети Сава је родоначелник писања на српскословенском, али истовремено и писања на народном језику и комбиновања тих двају изражајних система у истом тексту…”
Павле Ивић
САВА ЗАЧЕТНИК НАУЧНЕ МЕДИЦИНЕ
“Свети Сава је ударио темеље наше научне медицине. Са својим многобројним ученицима у Хиландару и Студеници, превео је многа класична медицинска дела.. .
Наши људи на тај начин већ у XII веку упознају дела бесмртног Хипократа и Диоскорида, а затим Галена, Авицена и других медикофармацеутских писаца. То је уједно и почетак наше научне медицине.
Оснивач првих српских болница (у Хиландару 1191. и у Студеници 1208.) био је Свети Сава. За обе ове медицинске установе написао је и типике (прописе о уређењу и раду болница).
Са својих путовања по Азији и Африци Свети Сава је донео и разне егзотичне лекове из далеких земаља, медикаменте дотле непознате у нашим крајевима …”
Јован Туцаков
НЕМАЊИНА И САВИНА ДЕЛАТНОСТ
“Немањина и Савина делатност не означава почетак, већ само преокрет у српској историји, али преокрет од тако далекосежне важности тако да све оно што је претходило доиста изгледа само као предисторија. Немања је ударио темеље јединственој српској феудалној држави, у коју су ушле раније самосталне и полусамосталне области Рашка, Зета, Травунија, Захумље. Та државна творевина, коју ће његов син Стефан Првовенчани подићи на ранг краљевства, одржала се готово два столећа …
Као што је Немања творац јединствене српске државе, тако је његов најмлађи син Сава утемељивач српске цркве …
Преокрет је настао и у књижевности. Сачувани споменици преднемањићког доба немају никаквог специфичног српског обележја, изузев језика. Књижевност српске редакције старословенског језика постала је српска у правом смислу тек у освит немањићке епохе. Њен настанак најтешње је повезан са стварањем државе и цркве, чак и више од тога: утемељивачи државе и цркве и творци првих књижевних списа били су исте личнсоти …”
Јован Деретић
СВЕТИ САВА У СВЕСТИ НАРОДА
“Сава је рано ушао у свест широких народних маса, постао је њихов тумач и заступник и један од најпопуларнијих јунака предања. У критичннм ситуацијама петвековног ропства нашег народа, Свети Сава се поистоветио са њим, постао отелотворење њиховог јединства у борби за слободу. Није случајно спаљивање Савиних моштију као репресалија против устаника Срба у Банату у XVI веку. Савин лик је прешао границу земље и народа у коме је поникао и оставио трага у култури и предању суседних, па и удаљених народа …”
Академик Павле Савић
Извор: riznicasrpska.net
Гора Преображења је књига о Светом Сави. Књига која нас подсећа како су Немањићи стварали српску државу и Српску Православну Цркву. Како је Свети Сава испунио себе светлошћу Духа Светога и собом обасјао српски род. Како је српски народ кроз векове опстајао на стази Светосавља. Истовремено, то је књига која упућује како да се свако од нас успне уз Гору Преображења.
По мотивима романа редитељ Хаџи-Александар Ђуровић снимио је документарни телевизијски филм „Гора Преображења – прича о Светом Сави“. Филм је сниман на Светој Гори, у Расу, Петровој цркви, Студеници, Жичи, Милешеви, Светој Тројици и Београду. Сценариста и наратор у филму је Љиљана Хабјановић Ђуровић.
„У могућности сам да поклањам, захваљујући тиражима својих књига. Ја имам јединствену позицију међу српским писцима јер се моје књиге, осим у књижарама, на трафикама, на књижевним вечерима и на сајмовима, продају и у продавницама Српске православне цркве, у црквама и манастирима. Поклањајући, ја уствари враћам читаоцима оно што су ми дали“, каже Љиљана Хабјановић Ђуровић.
„Гора Преображења“ нас подсећа како су Немањићи стварали српску државу и Српску православну цркву. Како је Свети Сава испунио себе светлошћу Духа Светога и собом обасјао српски род. Како су наши преци кроз векове опстајали на стази Светосавља. Како да се свако од нас успне уз „Гору Преображења“.
„Гора Преображења“ је роман о Светом Сави, бесмртном владару и вечитој свести и савести српског народа.
Ксенија Бурзан
Уредник културног програма