УЧЕНИЧКИ КУТАК / АКТИВНОСТИ У ДОМУ / КОРИСНИ ЛИНКОВИ /// Храм Светог Саве

Историјат цркве Светог Саве на Врачару

Србија је пет векова робовала турском царству, многа властела се променила за то време, много доброг али и много злог протутњало је земљм Србијом. Нестала је славна држава Немањића, али је Српска православна црква са вечном вером у Христа опстала, баш као и васколики српски народ.
Свети Сава, који је овоземаљско име Растко Немањић када се замонашио у Хиландару променио у Сава, упокојио се 1235. лета Господњег, у Бугарској, тачније у Трнову. Две године потом, његови остаци су пренесени у манастир Милешева, где је тај српски Светац почивао у миру све до 1594. године, када су га Турци донели у Београд а његове мошти спалили на месту које је данас познато као Врачарски плато. Тиме су Турци српском народу учинили највећу увреду.
Неку деценију по ослобођењу од турског зулума, односно три века по овом гнусном злочину, 1895. године основано је Друштво за подизање храма Светог Саве на Врачару, на истом оном месту на коме су пре три века спаљење мошти Божјег угодника, првог српског архиепископа и просветитеља. Оснивачи Друштва су били најугледније главе тадашњег Београда, а водио их је митрополит Михајло.
Десет година касније, 1905, расписан је јавни конкурс за пројекат новог Храма. Један од захтева био је да црква, односно храм, мора да буде монументална грађевина изграђена у српско-византијском стилу, да има површино од око 2.500 квадрата, систем грејања и одвојени звоник. На конкурс је пристигло укупно пет радова, односно предлога, који су годину дана касније – 1906 – послати у Петроград на ревизију. Њих је тамо проучавала и оцењивала тамошња Комисија коју је именовала Императорска академија уметности. Ни један од радова није испунио високе захтеве. Рат са Бугарима 1912, потом Први Светски рат 1914-1918, створили су такву климу да никоме није ни падало на памет да тражи ново решење. Напросто, није била ситуација. Када су се ратови завршили и када је Србија коначно ослобођена, на ред је поново дошао Храм. Друштво за његово подизање је обновљено 1919, а на челу нашао се патријарх Димитрије. Током 1926, расписан је нови, сада југословенски конкурс. Критеријуми су углавном остали исти, али се са првобитне површине изражене у квадратима, дошло до захтева да нових храм мора да буде таквих димензија да у њега комотно може да се смести 6.000 верника. То би значило да се површина увећава на бар 3.000 квадрата. На конкурс је приспело 22 решења, а иако прва и трећа награда нису подељене, конкурс се сматрао успелим – по броју учесника и квалитету приспелих радова. Најуспешнији пројект је, игром чуда, награђен само другом наградом. Био је то пројект професора архитекте Богдана Несторовића. https://hramsvetogsave.rs/

Од сна до мрамора“- документарни филм о изградњи Храма Светог Саве

https://youtu.be/8vqTiRSfBR8

Почетак изградње храма и његова судбина за време Другог светског рата

Темељи и први зидови храма постављени су 1935. а четири године касније, на дан Спаљивања моштију Светог Саве – 10. Маја, патријарх Гаврило је положио повељу. За реализацију је било задужено грађевинско предузеће Расина, а од почетка градње па све до немачке окупације довршени су темељи и зидови висине седам и 11 метара. Уласком тадашње Југославије у рат, радови наравно престају. Да зло буде још веће, Немци патријарха Гаврила одводе у ропство – у логор Дахау – Расина је у потпуности уништена а основа храма претворена у гаражу возила Рајха. Имовина Друштва је похарана, па је тим чиновима замрла свака даља идеја о градњи храма. По ослобођењу 1944. године, партизанске и совјетске јединице нису мењале намену овог простора – остао је гаража, а када се ситуација коначно смирила, комунистичка предузећа су основе храма користиле као магацине. Током 1958. године на чело српске православне цркве долази Патријарх Герман и одмах по устоличењу обавља идеју о градњи храма. Поднео је чак 88 молби. Све до једне су одбијене. Ситуација се мења тек у лето 1984, када су градске и републичке власти именовале професора Бранка Пешића за новог архитекту храма. Он је, у циљу бољег искоришћења нових материјала и грађевинске технике, преправио првобитни план. На дан 30. априла 1985, Патријарх Герман је у присуству високих црквених великодостојника поново осветио храм. Том приликом је положио нову повељу о наставку радова. Одржана је свечана Литургија а у унутрашњости зидина храма окупило се чак 12.000 верника. Још 80 хиљада остало је напољу.

Наставак изградње започео је 12. августа 1985. Зидови су нарасли до предвиђене висине од 40 метара. Највећи грађевински подухват представљају је подизање централне куполе чија је маса достизала четири хиљаде тона! Због габарита и технологије, купола је морала да буде направљена на земљи да би потом заједно са бакарним прекривачем крова, позлаћеним крстом висине 12 метара уз помоћ кранова, дизалица и у то доба насавременије грађевинске технологије, коначно постављена на предвиђено место. Та операација трајала је пуних 40 дана и окончана је 26. јуна 1989. Уследила су тешка времена – поново. Због тога су све активноти око грдње храма утихнле, да би се на иницијативу тадашњег премијера Зорана Ђинђића а уз благослов Патријарха српског господина Павла и уз покровитељство Престолонаследника Александра Другог Карађорђевића оформио козорцијум за финансирање и изградњу Храма светог Саве. Тим чином је, на својврстан начин, обновљено Друштво за подизање Храма. Дакле, после шест деценија оно је поново почело са радом. Изворно име – Друштво за подизање Храма Светог Саве на Врачару, овој установи је враћено 2002. године.
Радови на спољашњости су окончани 2004. Звона и прозори су постављени на своја места, фасада је финализована али су радови на унутрашњости и декорацији – осликавању и дан данас у току.

Седам метара испод нивоа Храма, налази се крипта до које се долази мермерним степеницама. Она је посвећена Светом Великомученику Кнезу Лазару. Осим ње, ту су и крипте распрострањене на површини од 1.800 квадрата. За сахрањивање српских патријарха одвојен је простор од око 250 м2, а ако Синод Српске православне Цркве то одобри, у ту крипту ће бити пренесене и мошти претходих патријарха. Оно што је сигурно, међу њима ће свакако бити патријарх Варнава.

Начин на који је Храм пројектован, резултује чињеницом да у њему никада није хладно, нити превруће. Храм је отворен за посетиоце свакога дана од седам часова изјутра до 20 часова навече. Пре и након тог времена, посетиоци могу да уживају у невероватној игри светла, посебно пројектованог да нагласи и истакне ово чудо архитектуре. Око Храма је направљена порта, са клупицама, на којима путници намерници као и верници, могу да се одморе дивећи се најевћој православној светињи на свету.

Документарни филмИсторија изградње Спомен-храма Светог Саве

 

Прва црква 

Ропство српских земаља под Турцима трајало је пет векова. Славна држава Немањића престала је да постоји, али је Српска православна црква остала, са својом вечитом вером у Христа, са својим манастирима, фрескама, рукописима – са српским народом. Највећу увреду српском народу турски завојевачи су учинили 1595.године, када су тело Светог Саве, које је почивало у манастиру Милешеви (у који је пренесено 1237.године из Трнова у Бугарској где је умро 1235.годне), донели у Београд и спалили на Врачару.

Три стотине година после овог гнусног чина, у Београду се 1895.године – тек неку деценију по дефинитивном ослобођењу од турске окупације – оснива Друштва за подизање храма Светог Саве на Врачару, са циљем да се храм подигне на месту на којем су спаљене његове мошти. Друштво су основали стотину најугледнијих грађана тадашњег Београда, на челу са митрополитом Михајлом. Друштво је донело Правила, чији први члан гласи: Друштво за подизање храма Светог Саве оснива се са задатком да оствари давнашњу жељу васколиког Српства подизањем велилепног Храма на Врачару, као месту на којем су спаљене свете мошти Божјег угодника и првог српског архиепископа и просветитеља.
Године 1905. расписује се јавни конкурс за израду пројекта. У тексту конкурса се захтева да црква треба да буде монументална и да је у српско-византијском стилу, да има величину 2.000-2.500 квадратних метара, да буде предвиђен систем грејања, и да има одвојен звоник. На конкурс је приспело пет радова, који су током 1906.године прослеђени у Петроград на оцену Комисији коју је именовала Императорска академија уметности у Петрограду. Комисија је констатовала да ”с погледом на важност храма, не може препоручити ни један од поднесених пројеката за остварење”. До избијања рата са Бугарском 1912.године, и затим током Светског рата 1914-1918, нису могла бити тражена нова решења. После окончања рата и ослобођења, обновљено је 1919.г. Друштво, и основан нови Одбор на челу са патријархом Димитријем. Године 1926, расписан је нови југословенски конкурс. Основни услови конкурса били су да грађевина буде у осавремењеном српско-византијском стилу, да буде пројектована за 6.000 верника и на површини од 3.000 м2. Приспела су 22 пројекта и мада прва и трећа награда нису додељене, конкурс је сматран по броју и квалитету учесника, успелим. Као најуспешнији рад, награђен је другом наградом пројекат професора архитекте Богдана Несторовића. Године 1930, Одбор за изградњу храма, на челу са патријархом Варнавом, донео је одлуку да се израда пројекта повери архитекти Несторовићу, као и архитекти Александру Дероку, чији рад је на конкурсу добио високи откуп и који је био врсни познавалац средњевековне уметности.
Градња храма почиње 1935.године. Године 1939, на дан Спаљивања моштију Светог Саве (10.маја), положио је патријарх Гаврило повељу са текстом чији део гласи: У име Оца и Сина и Светог Духа, за владе благоветног господара Петра Другог карађорђевића и Његовог Краљевског Намесништва, благословом и чинодејством Његове Светости патријарха српског Гаврила и многобројног народа освети се 10.маја љета Господњег 1939.овај темељ започетог саборног храма у славу и спомен Светог Саве…. пожртвовањем благочестивог нашег народа и ревносним руководством Друштва за подизање храма Светог Саве на Врачару подиже се овај величанствени храм у Београду на Врачару на месту где су спаљене чесне мошти Светитељеве као видан и вечити споменик дубоке захвалности свега нашега народа своме првом Архиепископу, Учитељу, Просветитељу и Препородитељу српском, великом Угоднику Божјем, Равноапостолу и Светитељу Словена Светом Сави…на добро наше свете православне Цркве, на срећу и напредак нашег узвишеног Краљевског Дома и целог нашег народа. Амин. Пројекат дадоше архитекти г. г. Богдан Несторовић и Александар Дероко, уз сарадњу инжењера г. Војислава Зађине. Изводи предузеће Расина. Од почетка грађевинских радова 1935.године, до немачке окупације Србије, изведени су темељи Храма и подигнути зидови висине 7 и 11 метара. Бомбардовањем Београда 6.априла 1941.године, и уласком Југославије у рат, прекидају се сви радови на Храму. Одвођењем патријарха Гаврила у немачки логор Дахау, уништавањем организације градилишта и канцеларија предузећа Расина, усељавањем ауто-парка немачке војске у простор унутар зидова Храма и пљачком имовине Друштва, замире свака помисао о градњи Храма. По завршетку рата, 1944.године, простор Храма служи партизанским и совјетским јединицама такође за возни парк. Каснијих година, простор користе разна предузећа као магацин. Године 1945, нова комунистичка власт врши секвестрирање целог Светосавског платоа, са зидинама Храма, малом црквом Светог Саве и парохијском зградом. Услед нових прилика, Друштво за подизање храма Светог Саве престаје да постоји, и као такво до данашњег дана није обновљено.

 

 Друга црква

У првој половини 1935. године, донета је одлука да привобитна мања, ниска и више пута дограђивана црква, буде замењена новом, већом и репрезентативнијом грађевином.

Нова црква је изграђена у другој половини 1935. године за 3 месеца, односно приближно 70 радних дана, Надзорни ињжењер је био Војислав Зађина. Зидне слике и садашњи иконостас настали су у наредним годинама. Дана 24. новембра довршену и делимично опремљену цркву осветио је патријарх српски Варнава.

У октобру 1944.г. у време борбе за ослобођење Београда, друга Савиначка црква је страдала. Оштећени су тада зидови и фасада, кубе је пробијено, а улаз на западној страни зарушен. Године 1964. изведени су знатно већи радови, те је тада уз цркву дозидана припрата око 20 м2. Садашњи иконостас у цркви настао је 1936-37 године. Све ионе израдио је руски сликар „српског порекла“. Владимир Предојевич, изузев две престоне иконе замењене 1966.године. Године 1938-39, завршено је зидно сликарство, које су извели руски сликари Николај Мајендорф, Борис Обрасцев и Александар Дикиј. Урадили су је по узору на фреско сликарство из многих седњовековних цркава: Пећка Патријаршија, Студеница, Манасија, Грачаница, Сопоћани, Марков манастир, Дечани, Ариље, Милешева, Хиландар, Старо Нагоричино, Љубостиња, Цетиње, Каленић, Лесново, Жича, Свети Климент, Свети Наум, Трново.Укупни број појединачних ликова мањих и већих композиција прилагођених малој цркви, износио је око 140. У току велике обнове цркве из 1996.г. настало је ново сликарство на површинама зидова и сводова.

Храм Светог Саве у бројкама

  • Подигнут је на апсолутној коти од 134,5 м, на 64 м изнад нивоа реке Саве
    • Осовинска дужина у правцу исток-запад је 91 м, а у павцу север-југ 81 м
    • Унутрашња висина Храма је 65 м а спољна, са крстом, 79 м
    • Површина пода је 3.650 м2
    • Унутрашња запремина Храма је 170.000 кубних метара
    • Три хорске галерије имају површину до 1.444 м2 и на њима може да се нађе до 700 певача
    • Спољна галерија и видиковци Храма имају површину од 180 м2
    • У Храм може да се смести 10.000 верника
    • Храм има 13 купола, пет полукупола и пет малих купола
    • Висина Главне куполе је 27 м
    • Маса Главне куполе је 4.000 т
    • На великој и малим куполама постављено је укупно 18 позлаћених крстова
    • Главни крст има висину од 10,5 м и масу од четири тоне
    • У звоницима има укупно 49 звона – четири велика клатећа и 45 свирајућих
    • Највеће звоно има масу од 6.128 кг, најлакше 11 кг. Сва звона заједно имају масу од 23.755 кг.
    • Пречник највећег звона је 204 а најмањег 20 цм
    • Главна врата направљенаа од храстовог дрвета имају масу од 3,5 т
  • Површина мермерних плоча на фасади је 10.500 м2, маса им је око 3.000 тона
    • Храм је највећа активна православна црква на свету

Виртуелни обилазак Храма Светог Саве

 Крипта Храма Светог Саве

Највећи број посетилаца за сада привлачи велелепна Крипта. Испод приземља Храма је изграђена црква  Светог цара Лазара где се налази крипта патријарха Српске православне цркве и ризница Светога Саве. Планирано је да се у Крипти сахрањују патријарси. Званичан назив цркве је Храм световеликомученика кнеза Лазара.

Поред богослужења се у Крипти одржавају и културне манифестације попут изложби, уметничких концерата, трибина. Крипта је делом украшена фрескама, а делом и мозаицима. Фрескопис је почео 2013. године где доминирају мотиви са Светим кнезом Лазаром.

Крипта Храма Светог Саве

Програмска  служба