Људскост не познаје боје
Проблем који се не односи само на једно друштво, неку државу, већ је још увек, нажалост, цивилизацијске природе, таквих је димензија и сложености да се сваког 21. марта у години планетарно обележава Међународни дан сузбијања расне дискриминације. И мада је 21. век проткан таквим достигунићима, технолошким могућностима да је прогноза Илона Маска (оснивача, између осталог, технолошког гиганта Тесла) да ћемо за коју деценију туристички ићи на Месец, у погледу разумевања природних, друштвених, религијских и многих других различитости цивилизацијски нисмо много одмакли, суштински, у поређењу са друштвеном климом која је владала само пре пар векова или коју деценију. Расна дискриминација постоји и није само ствар неодговорних појединаца или вандалских покрета, већ је системске природе, дубоко уткана у поре и тако напредних друштава и држава насталих на демократским тековинама попут Сједињених Америчких Дражава или Велике Британије.
Много је примера и то из само текуће или 2020. године који нас подсећају на сложеност проблема расне дискриминације и потребу да се на њему перманентно ради, пре свега у правцу друштвеног освешћивања да бити друге боје коже не прави никакву разлику међу људима нити било ко у том контексту треба бити дискриминисан. Постоје државе и друштва у којима такве различитости нису ограничавајући фактор. Бразил је држава у којој су Бразилци разног етничког порекла, примера ради, чак два милиона Бразилаца има јапанског порекло, али готово да нема примера или ситуације у којој је неки појединац или група, барем јавно, био дискриминисан зато што му је боја коже црна или браонкаста…
Нажалост, само у последње два године, САД су запљуснули бројни протести због догађаја који су директно били повезани или су тако протумачени, као вид јасне расне дискриминације. Прекомерна употреба силе полицајаца довела је до смрти неколико Афроамериканаца чији се положај, генерално, у тако напредном друштву, суштински није много променио од краја 19. века, тачније 1. јануара 1863. године када је председник државе, Абрахам Линколн објавио декрет према којем сви амерички робови постају слободни грађани (а робови су, у огромној већини, били људи афричког порекла). Иако се слави од 19. јуна 1866. године, у америчком друштву још увек није постигнут консензус да Џунтинт постане државни празник, којим се иначе обележава више од два века ропства у овој земљи. И то је само један од „знакова поред пута“ да латентна дискриминација у САД постоји. Против ње се активно боре разне организације које само на годишњем нивоу генеришу милијарде долара попут НБА лиге (кошарка), НФЛ (амерички фудбал)…
Многи од њих осетили су лично шта значи бити дискриминисан само јер си другачије боје коже, па зато и не чуди што активно учествују у свим видовима протеста или скретања пажње на огроман проблем који некога неправдно спречава да се заспосли, напредује на послу, заправо оствари своје снове, јер се разликује од већине и то по нечему нашта није ни могао да утиче, пошто је то ствар природног циклуса. Леброн Џејмс, најбољи кошаркаш данашњице, донирао је милионе долара, и не само он, све у циљу подизања свести али и побољшању услова онима који због боје коже далеко теже напредују на свим пољима, нарочито интелектуално (немање материјалних услова за школовање).
Недавни интервју британског принца Харија и принцезе Меган (војвоткиња од Сасекса) оставио је у неверици све који су иоле упућени у то какву симболику краљевска династија има у британском друштву. Наиме, принцеза Меган (која је иначе мелескиња) описала је бројне болне разговоре у Бакингемској палати на тему боје коже свог сина. На двору су били забринути колико ће нијанси црне боје имати кожа њиховог сина, сама Меган је признала да је трпела велики притисак на двору и да је чак имала суцидне идеје због тога.
Јужноафричка Република последња је држава на свету у којој је формално-правно укинута расна дискриминација усвајањем Устава 17. новембра 1993. којим је напокон забрањен апартхејд – законом легализована расна дискриминација која је као таква постојала 46 година. Дакле, само је 28 година прошло од последњег законоског вида легализоване дискриминације која је вековима унижавала милионе људи, неретко обесмишљавала њихове животе, ограничавала амбиције, поништавала људско достојанство, терајући их да слободу само сањају и замишљају, а своју децу немоћно гледају како већ рођењем постају мање вредни јер су по боји коже различити.
Зато је важно имати свест о томе, и не мислити да у нашем друштву тога нема. Оно сигурно није толико изражено; етнички је већина и то огромна, истог порекла, али осврнемо ли се око себе и помислимо на хиљаде наших суграђана који су Роми, схватићемо боље колико о дискирминацији треба причати и слушати оне који су тако нешто доживели.
Васпитач Немања Марковић