Одговор на ово питање требало би да буде једноставан: сви знамо да је то неравноправан однос у којем је угрожено психичко или физичко здравље, интегритет или чак живот слабијег и ми ћемо се, као хумане, саосећајне, алтруистичне особе, увек трудити да то спречимо или зауставимо. Али, зашто понекад у животу то није тако једноставно? Зашто појединци трпе насиље, не пријављују га и не траже помоћ?
Прво, насиље се манифестује у више облика: ту су вербално, физичко и сексуално (директнији и уочљивији), социјално, електронско, психичко (које је понекад мање уочљиво) насиље. Неке видове агресивног понашања, нпр. искључивање, игнорисање, оговарање, ширење гласина, задиркивање, исмевање, гестикулирање, узимање туђих ствари и сл., понекад не протумачимо одмах као насилни акт. Препознати и признати насиље понекад је тешко и због сложених међуљудских односа у којима се могу наћи његови учесници. Коначно, под утицајем интензивних негативних емоција које онај ко је изложен нападима осећа и под притиском несигурности коју изазива преиспитивање због чега се то њој догађа, особа може изгубити самопоуздање, повући се у себе, осамити се. Плашећи се осуде и неразумевања ако се некоме повери, стидећи се да је њен проблем чини другачијом од других, пропушта прилику да, говорећи о свом проблему, помогне и себи и другима спречавајући даље насиље.
Чињеница је да посебно вршњачко насиље има тенденцију пораста у току претходне деценије, а истраживања говоре да свако четврто дете трпи неки облик насиља. Шта чинити? Превенција је најбитнија, а када је о реаговању реч, сви као сведоци насиља имамо моћ да помогнемо. За то је потребно да не окрећемо главу када видимо неправду, немоћ или бол. Препознајмо и зауставимо насиље, непосредно или тражећи помоћ, пријављујући га васпитачу, стручном сараднику, наставнику. И затим пружимо подршку, покажимо онима који трпе насиље да нису сами, помозимо им да ојачају самопоуздање и самопоштовање, подучимо их асертивности.
Потребно је само јасно пренети поруку подршке: „Верујте у себе, можете стати и рећи „Не“. Можете имати поверења, најпре у своје родитеље, а онда и у добре људе који су свуда око вас. Сваки проблем је решив и не постоји човек без проблема. Али, они су много мањи када их поделимо са другима. Није слабост потражити помоћ, неко ће увек желети и моћи да вам помогне. Само пружите руку. Родитељи, васпитачи, педагози и психолози, професори, пријатељи су ту да је прихвате.“
Пријави насиље на телефон: 0800/200-201
Данијела Илић
Педагог, стручни сарадник