Почетком децембра расписан је традиционални наградни литерарни конкурс, као део програма обележавања школске и славе нашег Дома, Светог Саве. Наши ученици могли су да одаберу тему по слободном избору и тако на најлепши начин изразе своју креативност, а то их је ове године посебно инспирисало и дало неке од најлеших литерарних радова у последњих неколико година, а мора се приметити и повећани одзив ученика у односу на претходне године.
Жири у саставу: Верица Крша, професор српског језика и књижевности, Сузана Николић, професор српског језика и књижевности и Мирјана Илић, професор српског језика и књижевности, није имао нимало лак задатак јер се више радова истакло својом сликовитошћу, уметничким изразом и поетичношћу. Једногласном одлуком одлучено је да прво место заузме рад Ја знам ко сам, по звону, што са задужбина немањићких пева ученице Маше Микић из РЈ „Стеван Чоловић“. Друго место заузео је изванредан рад Теодоре Поповске из РЈ „Алекса Дејовић“, Студена зима, а треће место припала је песми Наталије Михајловић из РЈ „Карађорђе“, Деди.
Честитамо свим учесницима и позивамо их да наставе да пишу!
Мирјана Илић, васпитач
Ја знам ко сам, по звону, што са задужбина немањићких пева
Додирује ме хладан ветрић. Не очекујем ништа обавијена мраком свакодневнице који лагано окива моју душу. Где сам ја то, и шта тражим у овом бескрају свемира? Ослушкујем тишину. Тражим излаз из дубине ћутања. Често у тами, често усамљена, с причама, али ми нешто недостаје. Недостаје ми поносит осмех, топлина око срца и шушкање и шапутање дечијих промрзлих гласића.
Кратак предах. „Стигли смо, стигли смо“, чују се гласови. Део сам групе и она ме носи, вуче напред. Препуштам се. Стајем изненађена пред неочекиваном лепотом манастира Жиче. Поносито стоји, носећи векове рађања нових живота и поздрављајући оне угашене. Истиче се својом историјом, архитектуром градње, испуњен мудрошћу и љубави. Јарка црвена боја која краси овај манастир је управо идеја Светог Саве који је на Светој Гори видео сличне храмове. Боја се поистовећује са бојом крви мученика. Једно изборано лице смеши се и старачка рука дотиче моје раме. Старац дуге браде пружа ми малу иконицу Богородице. Узимам је не говорећи ништа. Са искушењем, бојажљиво улазим у задужбину Стефана Немање Првовенчаног, док очи које једва да трепну, дивећи се лагано прелазе полуизбледеле фреске. Остављају те немог, без и једне речи. Кроз одшкринут прозор ни ваздух не улази, само понеки листови на оголелим гранама, помало се назиру, скирвени у белим јутарњим маглама. Моје уши чују само пристутну црквену песму, која се некако губи у даљини, нестаје у прохујалом времену, а опет се враћа снажнија и лепша. Светлост свећа, светлост песме, светлост моје душе, испуњена сам светлошћу прошлости. Упркос томе, из једне мале пукотине на пожутелом звону вири слабашна светлост, топла, блага. Чини ми се као Сунце. Полако, али сигурно, ходала сам ка њему. И срећна и тужна, и уплашена и храбра, нисам знала шта да осећам. Осећања су се шарала и ређала у мени. Светлост заблиста најјаче, тада се звоно разби попут стакла и његови делићи падоше на под. Била је као извор воде у пустињи, делић ваздуха у свемиру, месец у бескрају, малих, сићушних звезда над Хиландаром ноћу. Очи и осмех. Душа и срце осећали су да су се вратили кући након дугог и напорног пута, пута у прошлост. Док одлазим, застајем на манастирским вратима и сунчеви зраци поново ме примају у свој загрљај. Размишљам. Борио се за свој народ, за њихову слободу, образовање, свест, слогу, земљу и пре свега за њихову веру. Али није престао, и даље, непрекидно, тихо он збори, чујемо тек сваку другу реч, али знамо ко нам мудро говори, знамо ко ће увек бити међу нама, са нама. Док смо ми свеприсутни и он ће живети, учити нас и подсећати. Подсећати ко смо, зашто смо и због чега смо. Зато не заборавите дела и речи српског принца Растка Немањића, монаха Светог Саве, књижевника и првог архиепископа. На тренутак замаглим поглед, присећајући се… моје мисли уздигоше се небеским висинама и одлуташе.. Умилни сунчев зрак попут сјајне паучине бљесну и трже ме. Упијам смех својих зеница, упијам лепоту живљења. Несвесно ми поигра крај усне. Умилни сунчев зрак попут сјајне паучине бљесну и трже ме. Сигурним кораком крећем у будућност поносна на своју Србију и историју српског народа.
Ја знам ко сам, православка, рођена у земљи Србији, рођена у срцу Шумадије, у јединственој земљи јединствених људи, у земљи коју су ми оставили Немањићи. Стојим усправно, гледам у небо и кличем: „ Ја знам ко сам, по звону, што са задужбина немањићких пева“!
Маша Микић
РЈ „Стеван Чоловић“