Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу (УНЕСЦО) је 1999. године 21. март прогласила Светским даном поезије. Циљ који се жели постићи обележавањем овог дана је промоција читања и писања, објављивања и проучавања поезије у језичким заједницама широм света. Намера је била и да се ода признање националним, регионалним и интернационалним поетским покретима.
У иницијативи да се прогласи Светски дан поезије, УНЕСКО је препознао начин да се изрази јединство у креативности људског ума. Поезија нам открива да појединци свуда у свету деле иста питања, мисли и осећања.
Један од главних циљева обележавања овог дана је да се подржи језичка различитост кроз песнички израз. Овим се такође жели охрабрити успостављање дијалога између поезије и других уметности (сликарство, музика, позориште, плес), као и повратак усменој традицији рецитала и промоција проучавања поезије. Исто тако овим се пружа подршка малим независним издавачима, какви најчешће и објављују књиге поезије.
И, можда, најважније од свега, јесте скретање пажње медијима да престану представљати поезију као застарео вид уметности, већ да почну да је промовишу као један од могућих начина да друштво у целини поврати и потврди свој идентитет.
Пoезија је књижевно дело у стиховима. Али, поезија не мора да буде чврсто организован начин изражавања – она је слободна да дише и живи како песник хоће.
Она је субјективна – у мислима и осећањима. Њу читамо, и у њу учитавамо – себе.
За њу је потребно време. Она нам каже да застанемо.
Поезија се игра звуком и смислом, а гласови и слогови речи подједнако су важни као и саме речи.
Речи у поезији, поред тога што нешто значе, оне и звуче и изгледају – оне постоје као биће. Имају своју боју, звук и мирис.
Поезија упућује читаоца на асоцијације изван свакодневног језика. У песми је важан распоред речи, ритам, звучење и значење. Она нам шаље сигнале како да покушамо да одгонетнемо свет, а уобичајене ствари, догађаји и мисли добијају нове асоцијативне оквире.
Иако сажета, она није једноставна. Потребни предуслови за читање поезије: способност, образовање, осетљивост за лирски израз, познавање традиције унутар које је песма написана, познавање језика и књижевног израза. Данас, када је ова врста уметности маргинализована у свим сегментима културе, потребни су и воља, стрпљење и упорност.
Да ли је тачно да се данас поезија не чита, да је затворена и елитистичка категорија, нека свако сам просуди и призна себи када је последњи пут читао стихове… можда слушао?!?
Кад тад ће проћи – Душан Стојановић
Читати поезију, то је уметност. Није то само рутина читалачке маште, као кад читамо прозу. Пре свега, поезију не читамо свакога дана. Читамо је у оним тренуцима када осетимо да је наша душа сетна и меланхолична, управо онаква, помућена и распевана. Зато је пролеће право време за читање поезије. Раздраганост и сета истовремено, управо су оно што ће учинити да нам око заигра и да добијемо жељу за песмом.
А постоји ли већа тема од љубави?
Љубав према жени, и писање о њој изродило је неке од најлепших песама српске књижевности.
Santа Maria della Salute – Лазе Костића: Да ли је ово највећа песма о љубави српске књижевности? Свакако да јесте. Лаза Костић, наш велики романтичар, посматрајући цркву Санта Мариа делла Салуте у Венецији, испевао је песму о вољеној жени, Јелени Ленки Дунђерској. Ово је, у складу са романтичарском поетиком, песма о мртвој драгој, али свакако не обична песма о њој. Лаза пева о сусретима са вољеном женом, која је сада припадница оног света. Она, као некада Беатриче Дантеу, доноси искуство оностраног. Она је, иако за живота неупоредиво млађа, сада у трансцеденцији старија од песника, јер је богатија за искуство више. Њихова неостварена љубав, која је била онемогућена конвенцијама XIX века, дешава се управо у сновима. Они су пар који се воли, а њихова деца су песникове песме. Драга је оличење сазнања и инспирације. Ипак, шта ову песму чини изразито најјачом љубавном песмом наше књижевности? Па, управо тренутак неизрецивости љубави. Он пева о љубави коју тек у заносу пророци слуте. О љубави коју само њих двоје могу разумети и о искуству које је свету непознато, али је блиско померању граница васионе. Силина љубави Лазе и Ленке оличена у последњим стиховима, то неизрециво искуство, управо је оно што ову песму диже на пиједестал српског песништва, високо изнад свих.
Др Лаза Костић – Santа Maria della Salute
https://youtu.be/CWvQF1TTU48
Препорука за све генерације: „ АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ“ . Ова капитална књига, коју неизоставно треба да поседује свака библиотека, установа или породица на српском говорном подручју и шире, садржи најбоље песме српскога језика у живом избору антологијских песничких имена старијих и новијих генерација.
https://www.prelepapoezija.com/
https://www.poezijanoci.com/strana-poezija.html
Ксенија Бурзан
Уредник културног програма
Свемогућство светом тајном шапти само души танана поете
Луча Микрокозма, П. П. Његош
У свету се 21.март обележава као Светски дан поезије. Заљубљеницима у песничку реч није потребно писати и објашњавати о важности коју поезија има у њиховим животима. Поезија нас води, покреће и мотивише. Од Гилгамеша до данас, кроз стихове су изражене емоције сваког човека: љубав, пријатељство, страх, туга, мржња…не постоји осећање које није опевано. Поезија је и персонификација моћи речи, ништа нас не узнемири као нека прејака реч. Наши ученици радо пишу и читају поезију, откривају нове видике кроз моћ писане речи и изражавају ставове, мисли и проблеме младих људи. Њихова поезија је често освешћујућа, натера нас на размишљање и подстиче да бар мало боље разумемо начин на који они доживљавају свет око себе. У дому ученика Карађорђе у раду литерарне секције дневно долазимо до сјајних стихова наших младих песника. Желећи да их подстакнемо, формирали смо INSTAGRAM страницу domskaprica_karadjordje где објављујемо литерарне радове наших ученика. Један од таквих младих песника је и ученик дома Карађорђе, Стефан Костић. Кроз своје стихове он интензивно изражава своја осећања и мисли. Следи одломак из Стефанове песме Тишина:
Куца полако тај глуви и поспан сат,
у звона удара тромо мртви бат,
као да је самац усред сребрних даљина.
Не чује се ништа.
Док бројимо свој последњи ропац,
спушта се тамна и празна тишина.
Васпитач Мирјана Илић