СРПСКИ МУЗЕЈ ХЛЕБА – ПЕЋИНЦИ
Српски музеј хлеба настао је као резултат сакупљачко-истраживачког рада сликара Јеремије, који се тематиком обредног хлеба бави више деценија. Јеремија више од тридесет година путује по Србији (обишао је више од 600 села); слика на терену; записује обичаје; прикупља рецепте, етнографске предмете, обредне хлебове, писана документа, чувајући од заборава обичаје српског народа.
Српски музеј хлеба почео је са радом 1995. године. Музеј обавља делатност сакупљања, заштите, чувања и презентације предмета који су се некада користили у Србији у процесу производње хлеба. Основна концепција поставке има за циљ да покаже пут зрна пшенице од земље преко хлеба до неба, кореспондирајући тако са циклусима Јеремијиних слика (циклус земља, хлеб и небо).
Музејске збирке смештене су на 1200 м отвореног простора и у низ сукцесивно подигнутих објеката које је осмислио и саградио сам Јеремија због чега се кроз целокупни музејски комплекс провлачи идеја о музеју као о Јеремијином уметничком делу.
Укупни музејски фонд формира око 2000 предмета разврстаних у три тематске збирке: етнографску, археолошку и ликовну.
Етнографску збирку чине: збирка оруђа за обраду земље, збирка предмета за прераду пшенице и кукуруза, збирка предмета за мешење и печење хлеба, збирка предмета за припремање и служење хране и збирка обредних хлебова коју чини 96 различитих врста обредних хлебова.
Археолошку збирку чине: праисторијска и античка збирка. У праисторијској збирци налазе се оруђа за обраду земље, жрњеви за дробљење пшенице и посуде за чување жита а античку збирку чине оруђа за обраду земље из римског доба. У ликовној збирци налазе се слике и цртежи Јеремије.
Специфичност поставке у Српском музеју хлеба је то што су многи изложени предмети презентовани тако да се њихово функционисање може демонстрирати. Постоји одређени вид додирљивости предмета, што омогућава бољу комуникацију на релацији предмет-посетилац. Издавачка делатност Музеја присутна је од оснивања у облику водича, каталога и посебних издања.
Поред своје основне делатности Музеј организује стручне скупове, промоције, различите уметничке радионице а посебна пажња се посвећује раду са децом школског и предшколског узраста. У оквиру музејског комплекса налази се и фуруна за печење хлеба, звоник посвећен светом Николи и сувернирица.
МУЗЕЈ СЛАТКА – КУЋА ЦВЕТИЋА КРАЉЕВО
„Музеј слатка – Кућа Цветића” представља јединствен спој гастрономије и херитологије, интерпретираних кроз породично наслеђе које као и бренд датира од 1908. године. Чланови породице, стручњаци у области заштите и промоције културног наслеђа, уједно су и оснивачи, кустоси и домаћини овог културног добра које репрезентује историју свакодневног живота у грађанској Србији.
Цветићи су у малу ексклузивну производњу закорачили 1920.године, уз интересовање Француза који су у Краљеву боравили током оснивања чувене фабрике авиона Лоуис Брегует. Луј Бреге, био је срећом наш први комшија и страствени љубитељ свеже кашичице слатког. Зато је потражња за производом који је некада свака српска кућа имала код нас порасло у том периоду. Од тада много тога се променило, али породица и даље чува аутентично наслеђе предака, са рецептурама, ретким биљним врстама и репрезентативном збирком предмета за послужење и припремање овог историјског деликатеса. Овде се чувају и користе колекције од стакла, порцелана, француског сребра.
То је Музеј малих предмета, али великог сећања. А оних „јестивих” експоната има чак 24 врте од којих су фаворит наша слатка од љубичица, јоргована и акације.
Иако су многа гостовања, на домаћој и светској сцени изостала због пандемијске ситуације у Европи, Музеј слатка ће нас обрадовати новим програмима до краја године.
Чекају Вас: предавања „Слатки путописи – незаборавни укус Србије”, едукације о стварању породичних прендова, „Ручак из 1908.” – реконструкција породичног јеловника са оригиналним експонатима на услузи посетиоцима, као и неколико практичних радионица, израде српских историјских торти, финих старинских колача и најразличитијих слатка у аутентичном амбијенту.
Музеј слатка је специфичан гастрохеритолошки музеј, посвећен очувању традиционалних мириса, укуса и симболике служења хране, као дела нематеријалног културног наслеђа. Смештен је у аутентичном амбијенту Куће Цветића у Краљеву, која датира из 1908. године и представља споменик грађанске културе са почетка XXвека.
Основао ју је Филип Цветић, локални трговац вином, са циљем да ова необична кућа сачува културу његовог времена, која је смисао проналазила у малим, свакодневним ритуалима и дугом трајању. Због тога га називају музеј малих предмета али великих успомена. Унутар зидова украшених вредним декоративним зидним сликарством, у салону за пријем гостију, крију се колекције предмета за послуживање и припремање слатког, чувене српске делиције са традицијом старом преко 200 година.
Породица Цветић континуирано призводи 24 најфинија слатка од посебних, старих сорти воћа и самониклог цвећа из сопствене баште већ 112 година. На ормару смењују се и чувају: мареле, кајсије, смокве са лавандом, дивље малине, дуње са орасима, поморанџе (најстарији рецепт који чувамо, иначе слатко којим су се служили Тесла и Пупин), беле трешње, црвене рибизле, јагоде, грожђе, четвртасте лубенице и хедонистима посебно привлачна слатка од: љубичице, јоргована, ружа, багрема и милованки.
„Музеј слатка” тренутно спроводи истраживање од српским Домаћичким школама у Србији, а о томе како су се помириле књига и варјача, на великој изложби која је у припреми, гледаћемо у Народном музеју у Краљеву.
Музеј путује са серијом предавања о српским средњовековним хлебовима, историјским тортама, путописима о слатку у 19.веку кроз Србију.
Изашла је и посебна серија слатка – припремљена у част Књегиње Јелисавете Карађорђевић и изложбе у Историјском музеју Србије „Дуго путовање кући“.
„Музеј слатка – кућа Цветића” члан је удружења Старе куће Србије и Историјске куће Европе у Бриселу.
Оснивачи и главне домаћице су гђе Марина Лукић Цветић, историчарка уметности и др Лидија Цветић Вучковић, глумица.
Извори о слатку као посластици везују га за античку Грчку, у чије време су постојала два начина за конзервирање воћа, сушење или чување у меду или грожђаној меласи. У спису „О церемонијама” на византијском двору цара Константина VII Порфирогенита из X века, слатко се помиње као еклузивна намирница, али и као лек. Са већом доступношћу шећера слатко постаје једна од омиљених посластица заступљених дуж граница Отоманског царства. Отуд се у слатку данас ужива широм Балкана, Мале азије и појединим деловима Русије.
Обичај да се слатко служи у заједничкој чинији уз чашу хладне воде, по легенди, потиче из Византије, која говори о томе да се слатко тако служило и јело како би се спречила тровања проузрокована сталном борбом за моћи и дворским размирицама која су представљала свакодневицу византијског дворског живота. Са доста каснијом појавом сервиса за слатко гост би добијао засебан тањирић у које би могао да сипа онолико слатка колико је рад да поједе.
У мемоарима сликара Влаха Буковца налази се занимљив случај сликаревог непознавања обичаја када је у Србију дошао како би насликао портрет краљице Наталије где је пред њега као послужење изнето слатко и вода. „Док је краљица говорила о слици и одијелу, уђе у дворану лакеј са сребрним послужавником на коме је био овећи кристални суд са оним изврсним воћним компотом што га у Србији зову ‘слатко’. На краљичину понуду латих се жлице и стадох да се помало залажем. Компот је био слађи од меда, па се мени тешко низ грло омицало. Био сам у великој неприлици јер сам сматрао да један дио тога морам из учтивости да поједем. У неки мах, поче да ме облива зној, јер сам осјећао да ћу тешко моћи и пола тога да поједем, а да се какогод не остамотим. Наједанпут се краљица сва зажари у лицу и прасну у смијех. Уједно ме учтиво опомену да, забога, не једем толико слатког, јер да ми то могло нашкодити. И узе да се жали на дворског маршала што ме није упозорио на обичај (у истини мало чудноват), да се од тог компота узима само једна жличица и онда залива водом.”
Музеј слатка – Кућа Цветића Краљевo
Програмска служба