Тема овог пута на литерарној секцији је била креирање заједничке приче путем асоцијација, нелогичности и несвесног у нама. Шта то тачно подразумева?
Сваки ученик је испред себе добио папир на коме је требало да испише једну реченицу, ону која му прва падне на памет. После тога, свој папир шаље ученику поред себе, а он добија од другог суседа папир са започетом причом на коју треба да дода реченицу која значењски и смислом се наставља на већ постојећу. Затим опет тај папир шаље даље, а он добија нови са две нове реченице, које затим он наставља… На тај начин, уз шест различитих стилова смо добили шест различитих прича са пуно духовитих обрта.
Преносимо пример једне приче:
Ходао сам уском мрачном улицом када сам приметио да ме висока црвенокоса девојка прати и помно посматра. Имала је предивне очи и носила књигу са собом. Њене очи очарале су ме и имао сам осећај као да сам их негде видео пре.
Толико сам био очаран да сам морао да јој приђем. Пришао сам и бацио глупу фору. “Ветар дува, шљиве отпадају, труле шљиве крици спопадају, твоје очи ми се допадају…“
Сећам се како је нежно певала ту песму док је свог мужа варала с мојим најбољим пријатељем; сад се сећам тачно ко је та жена.
Променила је свој лични опис у потпуности, не знам шта да јој кажем.
„Антигона!“ – сетим се имена. „То си ти!“ И даље не верујем…
Бледо ме је погледала и оборила поглед.
Срамота је. Изговорила је: „Очи су ти к’о фарови југа, брате мој, ниси ни за друга!“
Окренула се и отишла.
Стварно ми је лакнуло, изгледа да је скроз заборавила на оних 358 евра које јој дугујем.“
Александрија Караичић, Исидора Обрадовић