Душан Душко Радовић (Ниш, 29. новембар 1922 – Београд, 16. август 1984) био је српски песник, писац, новинар, афористичар и ТВ уредник. Био је главни уредник „Пионирских новина”, уредник Програма за децу Радио Београда, уредник Програма за децу Телевизије Београд, уредник листа „Полетарац”, новинар „Борбе” и (од 1975. године) уредник Студија Б. Његова емисија „Београде добро јутро” почела је да се емитује јула 1975. године на Студију Б. Сценарио и текст популарних песама писао је за дечију телевизијску серију „На слово на слово”.
Најширој публици је познат по афоризмима којима је будио Београђане на таласима Радија „Студио Б“. Радовић је добитник наших најугледнијих награда: Невен, Младо поколење, Награде змајевих дечјих игара, Награде Стеријиног позорја, Седмојулске награде, као и дипломе Међународне организације за дечју књижевност Ханс Кристијан Андерсен. Писао је приче, песме, поеме, радио драме, сценарија за серије, афоризме, песме за познате музичаре. Био је преводилац са француског језика. Нека од његових најпознатијих дела су: Капетан Џон Пиплфокс (1953), Поштована децо (1954), Приче за Гордану (1955), Како су постале ружне речи (1960), Смешне речи (1961), Причам ти причу (1963), На слово, на слово (1963—1965), Где је земља Дембелија (1965), Разбојник Кађа и принцеза Нађа (1968), Че, трагедија која траје (1969. са М. Бећковићем), Вукова азбука (1971), песме, Црни дан (1971), Зоолошки врт Београд (1972), Доколице (1972), Београде, добро јутро 1 (1977), афоризми, Београде, добро јутро 2 (1981).
У књижевним круговима најпознатији је као писац за децу. Радовићеве песме за децу обојене су својеврсном мелодичношћу, певљивошћу, ритмичношћу, лакоћом, једноставошћу. Неке од њих остале су дуго у ушима слушалаца све до данас након што их је отпевао дечији хор „Колибри”. Његова поезија за децу препознатљива је по специфичној игри речи, инверзији смисла и изнад свега ведрини. Радовић притом никад није занемаривао читаоца, односно дете, коме се најачеће у својим песмама и обраћао готово увек с намером да поучи.
„Ако смо научили децу да мисле, онда смо их оспособили да се сналазе у различитим животним ситуацијама, не литерарним, него животним.“ Душко Радовић
Обраћајући им се са поштована децо, као одраслима, Радовић руши границе и меша светове одраслих и деце. У песмама он шаље поруке, опомиње, прекорава, васпитава и засмејава. Његова дечја књижевност, као и свака таква књижевност на највишем нивоу није била намењена само деци, већ и одрасима. О томе је говрио и сам писац:
„Уметност није награда за добру децу. Није и не може бити све безазлено и чедно ни код деце. И она имају разлита искуства са светом и људима. Са новим литерарним искуствима дечја поезија је постала занимљива и за одрасле. Постала је права народна поезија коју читају и млади и стари.“ Душко Радовић
И заиста готово да нема Радовићеве песме која нема у себи мудрост и јендоставност оног народног, исконског, фолклорног. Нешто што подсећа на народне здравице, бројалице, питалице и набрајалице. Какав је однос имао са децом можда најбоље говори и анегдота о дечаку са Баније коју је испричао књижевник Драган Лакићевић:
„Када је уређивао ‘Полетарац’ добио је песму једног младог песника са Баније, из села Велика Градуша, надомак Сиска. И Душко је објавио ту песму Николе Вујичића. А Никола је у то време био ђак и добио је награду листа ‘Модра ласта’ из Загреба за књижевни састав, награда је била да о трошку ‘Модре ласте’ допутује у Београд и да донесе четири плакете за животно дело и уручи их писцима Бранку Ћопићу, Десанки Максимовић, Александру Вучу и Душку Радовићу. И тај дечак је сам дошао возом у Београд, узео четири адресе, обишао писце и уручио им те плакете, сви су му љубазно захвалили и затворили врата. Онда је дошао код Душка, он га је питао када је дошао, када се враћа, рекао му је да се враћа навече у седам а Душко му је ракао: ‘Онда ћемо мало да прошетамо’. Повео га је на ручак, шетали су по Калемегдану и испратио га на воз. Питао га је да ли има некога у Београду, Никола је рекао да нема никога. – Необично, рекао је Душко: Свако има некога у Београду, стрица, тетку, а ти сада имаш мене. Па када те неко пита кога имаш у Београду, а ти кажи имам Душка Радовића. И када дођеш у Београд други пут јави ми се, свакако. После неколико година долази Никола да се упише на факултет, пријави се за пријемни и оде да потражи Душка на Студију Б. Каже – Добар дан, ја сам тај и тај, а овај ће -Па знам, рекли смо да ми се јавиш када дођеш. Он му каже да је дошао на пријемни а Душко ће њему – Не смемо то да препустимо случају. Зове своје пријатеље са факултета и каже да има један дечко из наших западних крајева, биће он примљен и без нас, али хоћу да ми потврдите да је то сигурно. После пар дана изашла је ранг листа, Никола је био четврти, није била потребна интервенција“.
Колико је Душко био цењен писац и новинар који и данас инпирише, говори и начин обележавања стогодишњице рођења овог уметника на ком су учествовали неки од највећих имена из света писане речи који су о њему причали у просторијама Српске књижевне задруге. Ми смо у радној јединици Карађорђе нашли начин да се одужимо Душку за све што нам је оставио. Посветили смо вече овом великом уметнику и човеку, а део атмосфере смо забележили као подсећање на део онога што је говорио, а што за нас и данас има дубок значај.
Васпитачи: Марина Радовић и Данка Ивановић