Поводом обележавања Дана матерњег језика у духу посвећивања језику и писму наша установа је организовала посету музеју у Господар Јевремовој. Ученици су могли да осете атмосферу чувене Велике школе, претече Универзитета у Београду, са посебном пажњом на лик и дело наша два великана, Вука и Доситеја чија имена данас носи ово здање претворено у музеј. Непроцењива издања књига из 18. и 19. века понорнице су великог рада на пољу језика и књижевности, а предмети из живота верно сведоче о свакодневним тренуцима наших научника. Старе Вукове гусле у углу полице на најсимболичнији начин певају о Вуковом раду и прикупљању народних песама којима је посветио толико времена истраживајући, чувајући и негујући језик и књижевност. Засписавши их од певача, посебно великог Филипа Вишњића коме је једна скулптура у музеју и посвећена, сачувао их је од заборава и обогатио нас драгоценим збиркама народних песама. Међу примерцима нашло се чувено прво издање „Рјечника” из 1818, и „Песнарице”: сржи Вуковог рада. „Рат за српски језик и правопис” подсећа на Вуковог сарадника Ђуру Даничића, а „Горски вијенац” призива нас да се сетимо владике и 1847. године незваничне победе Вукових идеја. Рајићева „Историја” из 1783. упућује на још једног великог писца и истаживача, и његов допринос књижевности. Мастионица, лепо украшена кеса за дуван, такозвана дуванкеса, црвени фес и наочаре наговештавају свакодневицу и изглед великог Вука Караџића. Још већи допринос данашњем познавању његовог изгледа дао је познати сликар тог доба Павел Ђурковић који је насликао први портрет младог Караџића 1816. године. Каснији портрет, дело Димитрија Аврамовића, такође верно на платно преноси научников изглед. Вукова штула од које се није одвајао упућује на болест која га успорила. Живот у болу донекеле је био заслужан за окретање књизи. Она и даље стоји нетакнута да нас подсети на упорност и истрајност која га је гонила да путује чак и до Беча у време када је саобраћај био примитиван и бори се за своје идеје пред светским именима лингвистике. Од Вука је у потрази за знањем путовао више једино Доситеј. Мапа свих путовања Доситеја Обрадовића за које је ,како је познато, давао све што је иамо збуњује и данашњег путника. Далмација, Света Гора, Беч, Румунија, Пољска, Париз, Лондон само су неки од градова и држава на које га је пут учења и прсовећености навео. Димитрије Аврамовић, поред Вуковог, заслужан је и за портрет Димитрија Обрадовића који седи рукама наслоњеним на гомилу књига којима је покушавао да промени свест тадашње, изразито патријархалне средине. Овај просветитељ и полиглота, Вуков претходник, обележио је велики преокрет који српски народ доживљава у последњим деценијама 18. и почетком 19. века. Његово најпознатије дело „Живот и прикљученија”, које је ,како каже Јован Деретић у „Историји српске књижевности”, и више и мање од биографије, и које доноси потпуну експликацију Доситејевог просветитељског учења сачувано је и изложено као успомена и сведочанство онога што је урадио за духовни напредак нашег народа.
Велики број ученика је посетио музеј, а ово су неки од утисака:
Давид Јовановић: „Мислим да је посета музеју била врло едукативна по питању српске историје, Вукових и Доситејевих идеја и њиховог залагања за српски језик. ” РЈ „Алекса Дејовић”
Немања Божић: „Највише су ми се свидели стари предмети из Вуковог и Доситејевог живота. Занима ме како су премети и архитектура некад изгледали па ми је ова посета била и због тога занимљива, осим што смо научили о животу и делу научника од кустоса. ” РЈ „Алекса Дејовић”
Милан Томић: „Посебно су ми се свидела оригинална издања дела из 1847, симболичне године победе Вукове идеје да народни језик буде основа књижевног језика и да се дела могу писати народним језиком.” РЈ „Карађорђе”
Јована Јовић: „За мене је највеће изненађење било сазнање да је Вук имао тако велику породицу као и количина очуваних предмета. Свидели су ми се портрети Вука и чланова његове породице, посебно Мине Караџић. ” РЈ „Карађорђе”
У духу оне Доситејеве где „слободно мислити” значи „слободно приступити свакој ствари” и Вукове за кога је „језик хранитељ народа” чститамо ученицима Дан матерњег језика и позивамо на његово очување као једног од темеља националног и културног идентитета српског народа.
„Љубезни српски народе, немој ти мени за зло примити што ја нека наша злоупотребљенија обличавам; време је већ, за живога Бога време, да почнемо слободније и разумније мислити. Докле ћемо туђе погрешке осуждавати, а наше скривати и оправдавати? (…) Ако ли ме ко из своје просте ревности осуди и похули, време ће показати да није имао право. Ништа ми на свету није милије ни љубезније од мојега рода, но колико га више љубим, толико сам му више дужан правду и истину представљати и говорити. ” Доситеј Обрадовић
Васпитач: Марина Радовић
