Која се земља на свету може похвалити чињеницом да 65 година прославља празник књиге? Која то земља има армију дивних читалаца, који се са сајмова књига враћају узвишених осећања и озарених лица, носећи нове књиге као најдрагоценију зоставштину?
Број 65 је посебан, зато што је низао, слагао и памтио традицију, културу, књижевност и писменост српског народа. Овогодишњи Међународни београдски сајам књига је постао и остао култни догађај „увек и заувек“, зато што је величао људе „од пера“ који су живели своје снове желећи да оставе иза себе траг лепоте низањем слова и речи. Изузетност броја 65 огледа се у томе што повезује и прославља песнике целога света једнако као и своје.
Многа људска знања света сачувана су тако што су била записивана, а колико су била важна знања, толико су били важни и људи, преписивачи, учени људи, научници, уметници који су свој живот посветили записивању и чувању.
Упоредо са њима, живео је и постојао један посебан „сој“ људи, занесењака, чудака, боема, поета, песника, писаца, путописаца, величанствених „људи од пера“, који су осветљавали свет писаном речју. Њима су матерњи језик, реч, писменост, писање, књига, били важнији од живота.
Велики је народ који слави књигу, као што слави и своју крсну славу и слободу, који чува своје писмо ћирилицу и не заборавља своје писце и песнике чије књиге су му остављене у аманет. Српски народ је од немањићких дана до данас, заувек, нераскидиво везан за књигу. Не само због Мирослављевог јеванђеља, светих књига, житија, народне лирике и епике и свих епоха наше књижевности која је стварана да се не заборави реч, мисао и лепота наше писане речи, наши преци – писци, оставили су у редовима својих исписаних страница жељу да наша љубав и интересовање за књигом буде неугасива. Па, зашто онда, не бисмо читали књиге?
Имамо ли право да заборавимо на писану реч, читање и књигу? Не. Без обзира на животне олује, несреће и среће, без обзира на животно доба, статус или навике, без обзира на модерне тековине и брз живот, књига остаје увек спона између човека и његове душе. Зашто смо је онда заборавили?
У нека друга времена, деца су била жељна књиге и она је била њихов „прозор у свет“. Та деца су хрлила на београдске сајмове сваке године, штедела џепарац само за куповину књига, грозничаво одабраних на штандовима, никада у могућности да купе све оне које су желели. Та деца, данас зрели људи и старци, и даље хрле на београдске сајмове.
Хајде да се запитамо, зашто смо заборавили да постоје књиге које су написане да буду прочитане, а данас их има толико много великих, лепих шарених, какве памтимо из детињства. Чујемо како нам професори, родитељи и учени људи говоре да читањем богатимо наш свет, да је књига наш други пријатељ, учитељ и саветник. Потрудимо се да књига буде део нашег живота, упорношћу и преданошћу стећи ћемо читалачку навику.
„Ја желим да читам јер књиге подучавају, улепшаваају и оплемењују мој свет“. Ако заљубљеник у књиге, прегалац читач, у току једног месеца, може да прочита четири књиге, зашто онда не бисмо ми, за почетак и други почетак, читали бар једну књигу у току једног месеца.
Упорно читање, које ствара пријатност и уживање, створиће касније навику, а читање има магију, као и све друге пријатне ствари које желимо да радимо, као сликање, шетња, слушање омиљене музике, или неки хоби.
Читајмо за себе, али читајмо и за некога кога волимо и коме желимо да причамо о књизи која нас је променила. Хајде да поклањамо и размењујемо књиге. Хајде да склапамо пријатељства и љубави преко књиге. Хајде да нам књиге буду утеха када нам је тешко, а још већа срећа када смо радосни. Хајде да се хвалимо прочитаним књигама. Хајде да сабирамо књиге и правимо наше мале библиотеке. Хајде да свака књига буде делић наших живота, сећања, догађаја, љубави.
Волела бих, ускоро, да чујем: „И када немам времена да читам, и када сам тужна и уморна, и када је књига скупа, и када моје друштво не мари баш пуно за књигу, и када је школска лектира углавном досадна, ја ћу да читам“. Волела бих да чујем ове речи, макар, једне, петнаестогодишње тинејџерке, јер, ако она размишља тако, онда, ни књига неће бити заборављена.
Мирјана Митић