„АКО СВЕДЕТЕ РЕЧНИК НА ХИЉАДУ РЕЧИ, ВИ СТЕ ЗАРОБИЛИ МИСАО „
Колико је писменост важна у процесу образовања и васпитања најчешће нас опомињу важни датуми попут Дана писмености, језика, школске славе.
Међународни дан писмености обележава се широм света сваког 8. септембра, а идеја о обележавању јавила се 1965. године на Светској конференцији министара образовања када се говорило на тему искорењивања неписмености. На иницијативу Института UNESCO овај важан дан почео је да се обележава већ наредне, 1966. године. Главни циљ овог датума је да упозори на проблем неписмености који је и даље присутан у већем делу света, као и да подстакне на размишљање о важности образовања на глобалном нивоу.
Према подацима UNESCO-a за статистику у свету је регистровано око 774 милиона неписмених особа што је око 16,1% становништва. У Србији је према последњим подацима забележено 2,68% становништва без школске спреме, 11% са непотпуним основним образовањем, а 20,76% са основним образовањем. PISA истраживање показало је да ученици у Србији постижу резултате испод просека, а разлог за то је недовољно познавање граматике и правописа као и недовољно богата лексика…
Писменост је људско право, имплицитно садржано у праву на образовање. Оно је препознато као право у низу међународних конвенција и укључено у текстове кључних међународних декларација. Општом декларацијом о људским правима из 1948. године признато је право на образовање, а тиме и право на писменост. Две су, међутим, декларације отишле још даље тако је у Декларацији из Персеполиса (1975) речено: Писменост није сама себи сврха. Она је темељно људско право. Хамбуршка декларација (1997) наглашава како је писменост, која у ширем смислу обухвата знање и вештине које су потребне свима у свету брзих промена, основно људско право. Писменост је, дакле, препозната не само као право по себи, него и као механизам за остваривање других људских права.
Са наглим порастом савремене технологије код младих је опало интересовање за писану реч па је све мање ученика са развијеним читалачким навикама и књижевним укусом што примећујемо у свакодневном раду са њима. Оваквој статистици допринео је и недовољан број часова српског језика и књижевности у школама у Србији, који је знатно испод европског просека. И док се у савременом добу свакодневно истиче важност информатичке писмености, а заборавља се на базичну од које све почиње, филолози се константно залажу за повећање броја часова матерњег језика и његовог увођења на факултете како би ова незавидна статистика у Србији коначно била промењена.
Наш задатак је свакако, да ученицима скрећемо пажњу на важност очувања матерњег језика и писмености као темеља националног идентитета, како појединца, тако и заједнице, истичући свакодневно колико је важно правилно писати и говорити.