У рано октобарско јутро, на прохладном и још увек мрачном паркиралишту испред дома ученика Карађорђе, окупила се узбуђена екипа састављена од запослених из свих радних јединица Ученичког центра Београд, спремна за авантуру коју ће памтити. Још увек помало поспани, али уз поздраве, шале и досетке које смо упућивали оним колегама које нисмо видели извесно време, укрцали смо се у удобан аутобус који ће нас водити кроз незаборавно путовање.
Велики број колега је прве јутарње сате вожње искористио да још мало одрема у аутобусу и тек што су се разбудили, а експедиција је већ била на граници са нашом суседном државом Хрватском.
Неколико сати вожње вожње кроз Славонију, преко Загреба и стижемо у још једну бившу југословенску републику – Словенију. Путем кроз ову малу, али прелепу земљу смењују се прекрасни призори уређених ливада, пашњака, сеоца, док у даљини видимо обрисе моћних планинских врхова, који се простиру на границама са Аустријом и Италијом и који представљају делове чувеног планинског система Алпа.
Прва станица у Словенији је био ресторан уређен у традиционалном стилу у живописном месту Лесце, недалеко од чувеног језера Блед. Овде се наша екипа после дугог путовања окрепила богатим ручком и обновила залихе енергије преко потребне за наставак путовања.
После краће вожње, стигли смо и до чувеног Бледа, очаравајућег језера које је због своје прелепе флоре и фауне, вековима служи као место за понос држава у чијем је саставу био, као и место на коме су моћници и властодршци често дочекивали уважене госте из иностранства. Једна од најимпресивнијих грађевина на обали језера је свакако и вила Блед, која је, чак, у једном периоду у првој половини XX века била и у власништву Краља Ујединитеља, Александра I Карађорђевића. Наша екипа је кренула у шетњу око језера и ни ситна киша која је упорно падала, није успела да поквари утисак који је ово језеро оставило на нас.
Након обиласка језера упутили смо се у главни град Словенијe, љупку Љубљану. Предвечерје у Љубљани дочекало нас је с јаком кишом која је непрестано падала, али смо у вечерњим часовима ипак смогли снаге да обиђемо престоницу Словеније и да погледамо главне знаменитости по којима је овај град познат. Смештај у удобном хотелу пружио нам је потребну комоцију и одмор након дугог дана истраживања. Овде морамо додати да један део васпитача, одмор и опуштање пронашао у локалном пабу, где су разменили по коју чашу пића и неколико реченица упознавања са локалном омладином која није крила задовољство што смо за посету одабрали баш њихов град.
Следећег јутра, после заслуженог одмора, запутили смо се даље ка Западу, у Италију, земљу мора, моде и вина, али пре свега наследницу Старог Рима и државу са непроцењивим културно-историјским наслеђем.
Непосредно после изласка из Словеније, чекао нас је први италијански град, Трст, ушушкан на најсевернијим обалама Јадранског мора, важна лука и центар трговине, како у својој прошлости, тако и данас. Да Трст није само „Мека и Медина“ за туристе из бивших југословенских република, уверили смо се након само неколико часова шетње по граду и обиласка импресивних грађевина од којих су неке биле и резиденције знаменитих Срба, посебно оних из Херцеговине – палате Куртовића, Гопчевића, Шкуљевића. Обилазак велелепне православне цркве Светог Спиридона био је испуњен причама о тим значајним грађанима Трста, добротворима и патриотама пореклом са наших простора, који су здушно помагали многобројној српској заједници у овом граду. Трст није „наш“, али је зато утицај Срба у овом граду огроман и видљив на сваком кораку.
Наше путовање наставило се у Вићенци, граду у коме је свој таленат и умеће у великој мери испољио Андреа Паладио, чувени италијански архитекта, који је живео у 16. веку. Иако рођен у Падови, управо Вићенца је град у коме је овај сјајни уметник пројектовао многобројне виле, цркве и палате. Његова Базилика је свакако један од највећих споменика културе у Вићенци, позната по уникалним архитектонским решењима младог Паладија, која су касније постала стандард у архитектури за све будуће пројекте овакве врсте. Након целодневног обиласка Трста и Вићенце уз стручно вођење нашег симпатичног и духовитог водича, дошло је време за ноћни одмор у хотелу у мирном делу Вићенце.
Трећег дана, одлучили смо се за посету градићу Сирмионе на језеру Лаго дел Гарда, а сунце које је напокон засијало након два кишна и тмурна дана, омогућило нам је да доживимо слатко месташце Сирмионе у свом пуном сјају. Историјски центар овог града лежи на крају уског полуострва који залази дубоко у језеро. Прозирно језеро великих размера и тиркизне воде чини да се осећате као на обалама Медитерана, а велики број туриста из целог света и различити језици и говори на сваком кораку дају му префињену космополитску ноту. После предивно проведеног поподнева у овом бајковитом градићу, упутили смо се у чувену Верону, град романтике, познат по великој љубави Ромеа и Јулије, али и по великом наслеђу из периода Римског царства. Остаци Антике су видљиви у читавом граду, а својом велелепношћу се сигурно издваја веронска Арена, римски амфитеатар који датира из далеког првог века нове ере. Посетили смо и Јулијину кућу, где је мноштво туриста чекало свој ред да додирне скулптуру Јулије, како би им се испунила нека жарка жеља или да испишу иницијале свога имена и имена своје драга или драгана на зидове око куће, како би та љубав трајала вечно. Лепота града је толико очарала неке колеге, да су се умало изгубили у бљештавим вечерњим светлима магичне Вероне, али уз помоћ добронамерних и љупких мештана, успели су да нађу свој пут ка аутобусу и да се врате својој групи која их је стрпљиво чекала.
Последње јутро нашег путовања је освануло, још један диван, сунчан октобарски дан. Повратак у Београд, али уз успутну станицу, још један чаробни италијански град – Падову. Из аутобуса смо се искрцали поред главног градског трга, Прато дела Вале, који је са површином од 90.000 квадратних метара, највећи трг у Италији и целој Европи. Трг је овалног облика и око њега се налази канал окружен са 90 статуа које представљају различите важне личности из историје Падове. На каналу се налазе четири моста преко којих можете стићи до централног дела трга и фонтане на њему. Обишли смо и базилику једног од најомиљенијих светаца Католичке цркве, Светог Антонија. Базилика је изграђена у 13. веку и данас представља једно од најпосећенијих хришћанских светилишта на свету. Око ковчега са моштима Светог Антонија, прикачене су многобројне слике болесних, уз молбе и поруке Светом Антонију за њихово излечење.
Након обиласка главних знаменитости Падове, уследиле су последње припреме за путовање назад у Београд и то у оближњем маркету. Наоружали смо се сендвичима, воћем, слаткишима, водом и кренули ка Србији. Док су се кроз прозор смењивали призори нестварне природе, уређених винограда, покошених ливада, беспрекорно чистих стајалишта за одмор на ауто-путу, у себи смо постављали питање, колико смо заправо немарни према својој сопственој земљи, њеним рекама, шумама и плодноме тлу. Можда са правом не желимо да прихватимо неке вредности западноевропске цивилизације, али на неким тековинама заиста треба да им завидимо и да инсистирамо на њиховој имплементацији и у нашој држави. Поред прегршт лепих успомена које ћемо памтити са овог путовања, нека главни задатак и циљ према којем треба да тежимо буде тај да река Сава која тече испод Бранковог моста у Београду бар упола личи на ту исту Саву која својом чистоћом умива зелене обале Словеније.
