Звездарска шума, споменик природе
Звездарска шума се налази у источном делу Београда, на територији градске општине Звездара и представља део средње зоне урбаног ткива Београда. По положају заузима десну страну реке Дунав, пошумљени део Великог Врачара. Припада газдинској јединици „Звездара“. Укупна површина заштићеног подручја износи 80 ha 57 а 87 m2 у државној и приватној својини. Шума је са свих страна стешњена градским ткивом чиме је условљен потпуно неправилан облик површине.
Простор који се данас зове Звездара је током 17. и 18. века био покривен виноградима, воћњацима и орјенталним вртовима. Своје летњиковце су ту имали имућни Турци и други великаши, а овај простор су називали Екмеклук. Касније је ово место са раскошним баштама запуштено због њеног стратешког положаја узвишења у току ратних сукоба, посебно за аустријску војску која је током аустријско-турског рата преузела Београд од Турака 1789. године, а траса данашње Волгине улице је била траса шанца названа по аустријском војсковођи фелдмаршалу барону Гидеону Ернесту Лаудону.
Тек у 20. веку, између два светска рата, су насељене падине испод Звездарског брда као скромна насеља земљорадника и надничара. Првобитно, назив „Звездара“ носила је зараван у другом делу града, на данашњем Врачару у близини Карађорђевог парка, јер се тамо од 1891. године налазила зграда Астрономске и метеоролошке опсерваторије (од 1924. године само Метеоролошка опсерваторија). Након изградње комплекса Астрономске опсерваторије на том простору промењен је и назив овог београдског брда. Звездарска шума, а потом и градска општина Звездара носе своја имена управо од тада. Почетком тридесетих година прошлог века, од средстава из задужбине фонда трговца Николе Спасића на обронцима Звездаре подигнута је по пројекту архитекте Игњата Поповића и зграда Градске болнице.
Насељавање простора око брда Звездара врши се након Другог светског рата. Садњом десетина хиљада младих садница наставило се озелењавање брда, тако да је Генерални урбанистички план из 1972. године Звездару препознао као парк шуму. Она је постала излетничка оаза са различитим садржајима за рекреацију, споменик културе (Службени гласник РС бр. 32/01) која је почела са радом 1891, представља једну од најстаријих научних институција у Србији. Саграђена је између 1929. и 1931. године према пројекту архитекте Јана Дубовог, као комплекс са Управном зградом и павиљонима у које је смештена астрономска опрема. Опсерваторија је обликована у модернистичком духу, са елементима академског историцизма, карактеристичног за међуратни период. Брижљиво дизајнирани павиљони прилагођени су поставкама функционализма, а највећи објекат у комплексу – Управна зграда припада модернистичком кругу идеја. У павиљонима опсерваторије сачувани су неки од оригиналних инструмената за астрономска посматрања. Разне врсте телескопа у време постављања биле су међу најсавременијим у свету. Обрадом ентеријера посебно се истиче библиотека у склопу Управне зграде.
Астрономска опсерваторија Звездара
Астрономска опсерваторија
На подручју споменика природе налази се установа социјалне и дечије заштите „Звездани гај“, комплекс од 17.428 m2 и објекат од око 3.700 m2. У склопу дечјег центра, у истом објекту налази и предшколска установа „Дечји дани“. У Звездарској шуми се налази и Институт „Михајло Пупин“, површине 28.300 m2, водећа установа која се бави информационим и комуникационим технологијама.
На простору Звездарске шуме забележено је 136 биљних врста. Углавном су то алохтони дрвенасти представници и врсте које су типичне за рудерална станишта. Евидентирано је девет врста дрвећа које спадају у категорију ретких, реликтних, ендемичних и угрожених врста и то: бели јасен, бела топола, млеч, трешња, бреза, вез, пољски брест, мечија леска и орах. Зељасту флору приземног спрата чине врсте које се иначе јављају у оваквим шумама на природним стаништима: лазаркиња, зечија стопа, мртва коприва, жута мртва коприва, броћика, купина и др. Строго заштићених и угрожених таксона на овом простору нема а ова веома значајна градска зелена површина представља – урбани биотоп.
Велики значај на заштићеном подручју Звездарска шума имају водоземци и гмизавци као прелазни и завршни чланови биоценоза. На простору Звездарске шуме забележено је укупно седам врста водоземаца и гмизаваца. У оквиру класе Amphibia, регистровано је присуство три врсте и то: шарени даждевњак, зелена крастава жаба и ливадска жаба. У оквиру класе Reptilia, констатовано је присуство четири врсте гмизаваца: слепић, зелембаћ, зидни гуштер и степски смук.
У Звездарској шуми и око ње се среће 48 врста птица различитог статуса заштите. На заштићеном подручју забележена је 21 врста птица гнездарица, у рубним, отвореним и полуотвореним стаништима присутно је 9 врста, а у зимском периоду и током сеобе јавља се још 9 врста птица на простору Звездарске шуме.
Звездарска шума, споменик природе проглашена је заштићеним подручјем ради очувања природних вредности, структуре и квалитета шуме, земљишта и ваздуха, као и унапређења просторне целине настале људском активношћу која је важан део система градског зеленила и која примарно доприноси спречавању појаве клизишта, регулисању и побољшању микроклиматских услова и услова за одмор и рекреацију.
ПАРК – ШУМА КОШУТЊАК
У непосредној близини Топчидерског парка, најстаријег парка у Србији и Милошевог конака, тадашње резиденције Обреновића налази се парк – шума „Кошутњак“.
Колико се зна, први пут се спомиње у списима 1831. године, када се говори о веома густој шуми, доминантно храстовој. Одмах после изградње Милошевог конака кнез Милош Обреновић подиже ограду око шуме, како би се заштитила и како би се у њој гајила дивљач. Тада су ангажовани и посебни чувари. У другој половини XIX века Кошутњак постаје богато ловиште, којим се добро управљало, али само у склопу дворског комплекса. Познато је да су у то време са кнезом Милошем туда ловили и поједини страни конзули (рецимо енглески конзул у Београду, Лоџес). Према једном допису из 1849. године у Кошутњаку је тада забележено 13 јелена и 35 кошута, по којима је цео крај и добио име. Постојала су места за прехрану дивљачи, надстрешнице, спроведен је и вододовод до појила за дивљач.
Међутим, од 1903. године Кошутњак је отворен за грађане. Ограда је пред II светски рат уклоњена, али су, нажалост од тада и кошуте, симбол ове шуме, нестале. 1911. године Министарство грађевина Србије је урадило пројекат мрежа путева који је касније и изведен. Тиме је успостављена колска веза железничке станице у Топчидеру и широког платоа на врху Кошутњака, где су се у то време одржавале вежбе друштва „Соко“. На самом платоу је тада постојало и игралиште за голф, којег данас више нема, али је остао ресторан „Голф“.
Интересантно је да је Кошутњак пред II светски рат требало да постане и центар за скијашке скокове. 1936. године подигнута је скакаоница од 40 м висине, по пројекту инжењера Станка Блоудека. Ипак, због неодговарајућих климатских услова и недовољног интересовања, она никад није коришћена, а током II светског рата је и уништена. Међутим, 1953. године скакаоница је обновљена, да би 26. фебруара 1956. на њој било одржано прво и последње београдско такмичење у скијашким скоковима, на коме је присуствовало више од две хиљаде гледалаца.
Однос власти Београда, па и самих грађана према Кошутњаку је био променљив. Од скоро обожавања овог места и чувања, нарочито у доба Обреновића, до дугих периода када је потпуно заборављан, па се чак крајње бахато односило према њему, претварајући га у огромне дивље депоније смећа. Још 1929. године Београд је почео да издваја значајнија средства за одржавање Кошутњака. До скора је на улазу у Кошутњак, из правца Топчидера постојала одговарајућа жута табла, знак заштићеног природног добра – „Строги природни резерват шума храста лужњака и граба под заштитом је закона“, Републичког завода за заштиту природе, али ње више нема. Вероватно је уклоњена када је донешен нови ГУП Београда и када је Кошутњак сврстан „само“ у категорију парк-шума. Тада је добио и рекреативну и противерозивну намену, што је свакако недовољно. Иако се многи интереси разних „инвеститора“ косе са очувањем ове шуме, од изузетног је значаја да она буде строго заштићен резерват природе, како би се законски заштитила од даље деградације. Велики градови широм света као највеће благо љубоморно чувају своје парк-шуме, а Кошутњак је за Београд једна од најважнијих. Данас је парк-шума Кошутњак под ингеренцијом ЈП „Србијашуме“, Шумског газдинства „Београд“.
У априлу 2014. усвојено је Решење о проглашењу заштићеног подручја „Шума Кошутњак“. Ово природно добро проглашено је заштићеним подручјем као споменик природе.
Значајна историјска места
На овом подручју је велики број историјски значајних места из богате ближе и даље прошлости. Свакако најинтересантнији, а прилично заборављени два су споменика војницима погинулим у I светском рату 1915. године. Један, већи, од белог мермера је посвећен аустроугарским војницима, а на другом пише „Овде почивају српски јунаци“. Оно што их чини посебним је да је оба подигао аустроугарски Маршал фон Макензен, један поред другог. На 50-так метара од аустроугарског је српски, подигнут у знак признања великој храбрости и пожртвованости тридесетшесторици војника 7. пука II позива српске војске, који су две дуге ноћи бранили Кошутњак и Београд од напада вишеструко надмоћнијег непријатеља, јесени 1915. године.
Близу је и Топчидерско гробље, формирано још у XIX веку. Име му је дато по Топчидеру, али се заправо налази на обронцима Кошутњака. У њему је капела Св. Трифуна, подигнута 1903. године. Југоисточно од капеле је и велики обелиск над гробом војводе Стевана Книћанина (1808 – 1855). Такође у близини овог обелиска је и гроб познате књижевнице Исидоре Секулић. На истом гробљу почива и велики пријатељ српског народа Др Арчибалд Рајс, чије је срце, по његовој жељи сахрањено на врху Кајмакчалана. У Топчидеру постоји и споменик Рајсу, подигнут 1931. године, у знак захвалности овом швајцарском криминологу, публицисти и почасном капетану српске војске, рад Марка Брежанина и постављен је у непосредној близини Рајсове куће (у Булевару Војводе Мишића 73), две године после Рајсове смрти.
Вероватно најзначајније историјско место у Кошутњаку је место убиства кнеза Михајла Обреновића, 10. јуна (по црквеном календару 29. маја) 1868. године у послеподневним сатима. Кнез Михајло, син кнеза Милоша, први пут је дошао на власт после смрти брата Милана. Био је кнез Србије од 1839. до 1842. године. У августу 1842. Тома Вучић је подигао буну и приморао га да побегне у Аустрију. На власт је дошао Александар Карађорђевић. Међутим, када се Милош Обреновић вратио у Србију 1858. године, са њим је дошао и Михајло и првобитно постао командант војске, а по смрти кнеза Милоша поново ступио на престо 1860. године. Осам година касније убијен је у атентату.
Живећи у резиденцији Обреновића, у оближњем Топчидеру, кнез Михајло је имао обичај да често шета Кошутњаком. Према историјским подацима са суђења атентаторима, исто је урадио и тог кобног 10. јуна 1868. године, када је са Анком Константиновић – Обреновић (кћи Јеврема Обреновића, књижевница), Катарином (кћи госп. Анке), Томанијом (Анкина мајка), ађутантом Гарашанином, и послужитељем Митом обишао Хајдучку чесму, а затим се упутио уском стазом, на југоисток кроз густу шуму. На око 900 м од Хајдучке чесме сачекали су их атентатори: Лазар Марић, Станоје Рогић и Коста Радовановић, а у близини је био и Ђорђе Радовановић. Кнеза је из пиштоља убио Коста, а пуцали су и Марић и Рогић. Анка је такође убијена. Катарина и Мита су рањени, као и Гарашанин, док је Томанија успела да се спасе бегом у шуму. Овај догађај је имао далекосежне последице по историјске прилике у Србији.
На самом улазу у Кошутњак из правца Топчидера после подвожњака, са десне стране, налази се спомен обележје на месту крвавог сукоба београдских студената и полиције 8. септембра 1940. године. Сада је овај споменик оштећен.
Споменик студентима
Кошутњак: парк-шума и градско излетиште
На надморској висини од 250 метара и на површини од 330 хектара, у градским општинама Чукарица и Раковица, простире се парк-шума и градско излетиште Кошутњак. Некада је на овом простору било пуно кошута и претпоставља се да је парк по томе добио име.
Све до 1903. године, густа шума била је затворено дворско ловиште, а потом је Кошутњак отворен и за грађане. Од тада је ово место једно од омиљених излетишта Београђана, који уживају у шетњама по многобројним стазама кроз шуму пуну листопадног и четинарског дрвећа. Парк, шума и градско излетиште је строги природни резерват којим управља Шумско газдинство Београда.
Богати садржаји на Кошутњаку
Кошутњак нуди садржаје за све генерације и за све врсте активности. Спортисти и рекреативци радо проводе време у Пионирском граду, односно спортско-рекреативном центру. Ту су игралишта за фудбал, атлетска такмичења, одбојку, кошарку, рукомет, пет отворених и један затворени базен.
У Кошутњаку се налази и Филмски град са комплексом атељеа и других објеката за производњу филмова. У подножју брда, где је некада било ловиште владарске породице Обреновић, налази се извор Хајдучка чесма. Осим у природи, посетиоци могу уживати у кампу Кошутњак, хотелу, као и бројним ресторанима, као што су Кошута, Деветка, Филмски град, Панорама, Рубин, Голф, Кафаница, који се налазе од подножја до врха кривудавог пута. Кошутњак је и популарно место за одржавање културних, забавних и музичких догађаја као што су Воxстоцк, Форест фест, Супернатурал и многи други.
Хајдучка чесма
У Кошутњаку се налазе Факултет спорта и физичког васпитања Универзитета у Београду и седиште Републичког хидрометеоролошког завода Србије.
На северозападном делу Кошутњака је Споменик српским ратницима погинулим у одбрани Београда 1915. године, који је јединствен по томе што га је подигао непријатељ у знак поштовања према противнику.
Ски стаза
Управо овде се налази једина ски стаза у Београду, која има непрекинуту, више од 20 година дугу скијашку традицију. Стаза се пружа преко северне стране Кошутњака низ падину дугачку 300 метара на надморској висини од 274 метра. Земљиште на коме се налази стаза добијено је од градске Општине Чукарица на коришћење. Ски стаза је позната по најлепшем погледу на нови мост преко Аде Циганлије, Цареву ћуприју, Сењак и велики део Београда.
Београђани су се својевремено од 1992. до 1999. године овом ски стазом спуштали 365 дана у години, али након 1999. године то није било могуће. Вештачка тепих подлога је у међувремену пропала, али зимско спуштање на санкама, скијама или популарној дасци није прекинуто до данашњег дана.
Трим стаза
Када говоримо о Кошутњаку, не можемо да не поменемо Трим стазу. Почетак стазе се налази преко пута Републичког завода за спорт. Стаза је кружног облика и дугачка је 1200 метара, а широка 1,5 метар. На њој постоји 16 “станица” са справама за вежбање, инфо табле, обележена је на сваких 100 метара и целом дужином су постављене канте за смеће. Са стране је оивичена дрвеним праговима, испод је дренажа, а горњи слој је дрвена пиљевина. Стаза обилази плато на коме су распоређени остали спортски терени. На сваких 20 метара, осветљена је соларним лампама. Стаза је направљена још седамдесетих година прошлог века, када су направљене и справе за вежбање. Тада је била посута иглицама четинара и била је веома популарна. Међутим, једно време није била обнављана и претворила се у обичан путић, који је при најмањој киши претварао стазу у блато, па је у кишним данима вежбање било немогуће. На срећу, у јесен 2011. године, Трим стаза је добила изглед какав доликује. На иницијативу многобројних грађана, Министарство за спорт је финансирало реконструкцију стазе и сада на њој уживају спортисти и рекреативци.
Шума Кошутњак је једно од омиљених и најлепших природних богатства Београда и једно од омиљених места његових грађана. Свакако, овде можете пронаћи велики број садржаја, а на вама је да изаберете најомиљенији.
Парк пријатељства у Новом Београду
Парк пријатељства у Београду је формиран 1961 године. Налази у склопу парка Ушће на Новом Београду и по свом концепту је и дан данас јединствен. Главни мотив парка је Алеја Мира са садницама које су засадили највиши светски државници и истакнути појединци.
Парк пријатељства на Новом Београду
Парк пријатељства на Ушћу је основан као симбол борбе за мир и равноправност свих народа у свету. Идеја је потекла од Младих горана. Дан када је парк свечано отворен сматра се садња првог платана у парку од стране Јосипа Броза Тита 1961. године, тиме је уједно и Парк везан за одржавање Прве конференције несврстаних земаља у Београду, чији је један од оснивача била Југославија.
Сви учесници Прве конференције засадили су по платан – симбол дуговечности који осликава идеју о успостављању трајног мира у свету.
Парк је 2019 године обновљен. У њему ћете наћи много клупа а све су смештене испод дуговечних и освежавајућих зелених крошњи дрвећа.
Да ли сте знали?
Саднице су засађене на удаљености од 8 метара једна од друге да би се њихове крошње на одређеној висини спојиле и формирале јединствени зелени низ као симболика повезаности народа.
Први од председника који је засадио своје »дрво мира« у септембру 1961 године, био је шеф делегације Саудијске Арабије принц Ибрахим Совеил.
Домаћин Јосип Броз Тито је своје дрво мира засадио 7. Септембра 1961 године.
Данас је у парку пријатељства засађено око 250 стабала.
Познате особе које су засадиле платане у Алеји мира су:
Јосип Броз Тито, Франсоа Митеран, Џавахарлал Нехру, Гамал Абдер Насер, Фидел Кастро, Елизабета II, Муамер Ел Гадафи, Хајле Селасије, Ричард Никсон, Вили Брант, Михаил Горбачов, Џими Картер, чланови групе Ролинг Стоунс.
Парк је смештен на простору који се налази између тада најзначајних државних зграда. СИВ-а (данас Палата Србија), зграде Централног комитета Комунистичке партије Југославије (данас Пословни центар Ушће), зграде Музеја савремене уметности и хотела Југославија. За идејно архитектноско решење је расписан конкурс на нивоу читаве Југославије, а победу је однео пројекат архитекте Милана Палишашког под називом „Потез“.
Као паукова мрежа-поглед из ваздуха парк пријатељства
У централном делу парка се налази Алеја мира која се протеже 180 метара, њена дужина је симболички повезана са бројем земаља које су имале као своју основну идеју у политичком деловању залагење за мир. Биљка која је изабрана за садњу у Алеји мира је платан, зато што су платани дуговечни, те се садњом, ове дуговечне биљке алудира на успостављање трајног мира у свету. Размак између платана је 8 метара, јер ће у одређеном тренутку свога развоја и на одређеној висини њихове гране и крошње да се споје у јединствен низ који представља повезаност свих народа. У Алеји мира је смештен спомен-обелиск „Вечна ватра“.
Спомен-обелиск “Вечна ватра”подигнут је у знак сећања на жртве НАТО бомбардовања Савезне Републике Југославије. Свечано је откривен 12. јуна 2000 године поводом годишњице завршетка НАТО бомбардовања, у присутву највиших државних званичника. Споменик је висок 30 метара и у његовој изградњи је учествовало више од 500 људи. Бронзана бакља је висока 4,70 метара, широка 2,80 метара, а тешка пет тона. На предњој страни споменика су стихови Бранка Миљковића из песме Југославија:
Песма Југославија аутора Бранка Миљковића
На задњој страни стихови из песме Домовина, од истог аутора:
– И кад би ме убили
Волим те –
Напис на споменику гласи: “Ова ватра нека вечно гори као успомена на рат који је 19 земаља НАТО пакта – Сједињене Америчке Државе, Канада, Велика Британија, Француска, Немачка, Холандија, Италија, Грчка, Турска, Данска, Белгија, Шпанија, Португалија, Исланд, Норвешка, Луксембург, Пољска, Мађарска и Чешка – водило против Србије од 24. марта до 10. јуна 1999. године. Нека вечно гори и као успомена на херојску одбрану Србије у којој је учествовао цео народ. Нека вечно гори и за цео свет. Да би био слободан, свет мора да нађе у себи храброст и снагу са којима смо се ми борили и одбранили у пролеће и лето 1999. године.”
Како је настао Парк пријатељства на Новом Београду:
Активности у парку пријатељства
Парк пријатељства , који се простире на површини од 14 хектара људи врло често посећују ради шетње уређеним стазама , да читају и одмарају на многобројним клупама далеко од градске гужве,уживајући у погледу на реке на шеталишту од Бранковог моста до хотела Југославија.
Парк пријатељства је омеђен Дунавом и Савом са једне стране и Булеваром Николе Тесле са друге. Само један поглед је довољан да повеже старо и ново, природно и урбано, обалу и реку, Победника, Храм, Саборну цркву, Београђанку и Ушће.
Парк пријатељства посећују и Београђани који су активни спортисти, јер 14 хектара површине уме да остави без даха и оне најиздржљивије. Ту су бициклистичке стазе, теретане на отвореном, много зеленила и простора за слободан тренинг који сваком спортисти представљају изазов.
Често, на клупицама поред реке, можете приметити пословне људе који су своју паузу за ручак искористили баш за шетњу и одмор у овом парку. Довољан је само један поглед на Калемегдан, стари део Београда и да отпловите далеко од свих дневних брига и пословних проблема.
До парка може да се дође и ако се возите бициклом по кеју (Бициклистичка тура по београдским кејевима и Ади Циганлији) и том приликом одморе своје мишиће и узму који залогај .
У близини је и музеј Савремене уметности, велико дечје игралиште, лавиринт од природног зеленила, полигон за децу бициклисте – пун знакова које могу да сретну на улицама да усаврше своје знање, Ушће шопинг центар, скејт парк, терен за кошарку, сплавови на Дунаву.
Посебно лепо, чаробно и магично је овде и на јесен, кад парк засија у својим прелепим бојама или зими, прекривен снегом.
26.07.2007.године у Парку пријатељства председник Међународног олимпијског комитета Жак Рог открио је спомен обележје Олимпијска алеја и спомен обележје Европског олипијског фестивала младих (ЕYОF) и засадио садницу.
Спомен обележје-Олимпијска алеја
Зграда Музеја савремене уметности налази се на Новом Београду, на левој обали Саве, наспрам Београдске тврђаве. Својим особеним концептом унутрашњег простора и везивањем за екстеријер представља оргинално архитектонско решење које задовољава основне музеолошке стандарде и сврстава се међу занимљиве примере музејске архитектуре у свету. Зграда је окружена парком скулптуре са делима најзначајнијих југословенских вајара 20. века.
Зграда Музеја проглашена је за “културно добро” 1987. године и подлеже одговарајућој заштити Завода за заштиту споменика културе града Београда.
Mузеј Савремене уметности
У Парку пријатељства се одржава велики број манифестација и концерата, посебно су великом броју посетилаца интересантни “Beer Fest” који се традиционално одржава од 2003. године, МАД фестивал као и концерти познатих група и светских звезда.
„Beer Fest“ у парку пријатељства
Топчидер: Први парк у Београду
У срцу града, у долини Топчидерске реке у градској четврти Топчидер налази се истоимени парк, први парк у Београду који је још документом из 1831. године био заштићен речима: „Никаква кола не пуштајте да преко Топчидера иду, да ливаде кваре“ (Кнез Милош Обреновић).
Топчидерски парк -360°
Реч Топчидер потиче од две турске речи ТОПЏИ (значење: топови) и ДЕРЕ (значење: поток или долина) и у буквалном преводу би било тобџијска долина (поток) јер су пре скоро пет векова Турци на овом простору били лоцирани артиљеријски логори где су Турци изливали топове и припремали нападе на Београд.
Топчидерске ливаде су коришћене за испашу коња, налазили су се на том подручју и објекти у поседу београдског паше. Касније је био омиљено излетиште београдских паша, па аустријске господе, све док кнез Милош није одлучио да се у њему настани, изгради конак и дворски комплекс.
1931. године почело је његово прилагођавање у београдско одмаралиште. Кнез Милош Обреновић је наредио изградњу резиденцијалног комплекса, окупио је сликаре и архитекте под вођство Хаџи Николе Живковића који су направили неколико објеката.
Мапа Топчидера
У средишту парка налази се конак кнеза Милоша Обреновића, подигнут је између 1831.– 1834. године према плановима Јање Михајловића и Николе Ђорђевића. Конак је обликован у духу балканске културе, са освртом на средњееврпски утицај. Конак је препун уметничких дела, а у једном делу просторије налази се отворена соба са изгледом из Милошевог доба.
Конак кнеза Милоша
„Милошев конак“ припада резиденцијалној архитектури Отоманског царства. За време Милошеве друге владавине (1858-1860) постао је Двор Кнежевине Србије у коме је заседала и Скупштина.
Баш у то време, изнад конака је отпочела градња Малог конака – „Коначића“. Као летњиковац највероватније га је користио Милошев син Михаило, који је и сам касније постао кнез. За разлику од Милошевог, „Коначић“ је грађен под утицајем западноевропске архитектуре.
Милошев конак је касније претворен у Музеј кнеза Милоша и Михаила. Једно време је у њему био смештен и Шумарски музеј, а потом Музеј Првог српског устанка чија је поставка послужила као основ за Историјски музеј Србије, чији се део и данас налази у овој згради.
У њему се могу погледати збирке које хронолошки престављају историју Србије са посебним акцентом на периоде борби за ослобођење. Оне садрже оружје и војну опрему од краја средњег века, униформе, заставе, знамења, карте, планове и атласе, печате, плакате, фотографије и разгледнице историјске садржине.
Платан испред Милошевог конакa заштићен као споменик природе, стар преко 190 година
За изглед некада дворског парка, отвореног за јавност 1903. године, кнез је задужио најбоље чешке и француске баштоване. Они су у њему засадили и огроман платан, данас један од симбола Београда. Сматра се да ово стабло спада међу најлепше и најстарије платане у Европи.
Рразграната крошња овог зеленог дива још увек прави хлад “Милошевом конаку“ из 1834. године. У њему је кнез волео да пије кафу и пуши чибук, а испред конака и данас постоји камен „бињекташ“ који му је помагао да узјаше коња.
Дрво Јаворолисног платана који одликује велики обим стабла и разгранатост што је довело до тога је дрво морало да добије испомоћ у виду металних носача који су се увукли у његове гране и држе их заштићене од пуцања. Према извештају стручњака, на стаблу нису уочена никаква оштећења корена, нити напади инсеката, паразита или глодара. Стабло је у одличном стању иако се сматра да је посађено у време изградње Милошевог конака што значи да је могуће да је старо скоро 190 година. Сматра се да је одлично стање стабле такво због тога што је посађено у старој кречани. Висина стабла је 34 метра, висина дебла до грана је 1.6 метара, распон круне је 49 метара. Платан је заштићен решењем Скупштине општине Савски венац.
Друго преуређивање Топчидерског парка обележено је постављањем обелиска у част Милошевог повратка у Србију 1859. године. Позиција обелиска је пажљиво осмишљена тако да се у пресеку оса симетрија конака и цркве се повезују кључни објекти у праку.
Око обелиска се налазила кружно обликована жива ограда и ниски четинари правилног облика. Уведени су и симетрични засади са егзотичним биљакама, попут стабала банане, која су била веома популарна у уређењу европских паркова у 19. веку.
Обелиск
Изнад конака, на месту где му је после жестоке свађе са вождом Карађорђем у току Првог српског устанка поштеђен живот, кнез Милош је подигао Цркву Св. апостола Петра и Павла иза које се пружа Црквени конак. Код цркве се налази и Милошева чесма, а у њеној непосредној близини су и Врачарске чесме.
У порти ове цркве некада налазила Теразијска чесма.
У парку се лепотом истиче скулптура „Жетелица“ рад бечког вајара Фиделиса Кимела изливена је 1852. године у Бечу, , једини сачувани и најстарији примерак украсне парковске скулптуре Београда из 19.века.
Представља богињу земљорадње Цереру у природној величини, у ставу контрапоста са снопом жита у рукама. Изливена у цинку и пресвучена бакарном кошуљицом представља добар рад академског реалиизма. Постављена је у Топчидерском парку у другој половини 19. века, када су скулптуре у Београду биле права реткост.
Скулпура „Жетелица“
Почетком 20. века у Топчидерском парку је и даље видно присутно геометријско уређивање простора, а јављају се и бројни новитети у склопу дворског комплекса. У овом културном комплексу налази се споменик Арчибалду Рајсу. Подигнут је 1931. године у спомен на др Арчибалда Рајса , швајцарском криминологу, публицисти и почасном капетану српске војске који је истраживао злочине армија Аустро-угарске, Немачке и Бугарске над цивилним становништвом Србије током Првог светског рата, великог пријатеља Србије, стручњака за криминалистику и професора Универзитета у Лозани.
Споменик др Арчибалт Рајс
Сам парк смештен је у долини Топчидерске реке, невеселом току познатом по томе што је једна од црних еколошких тачака српске престонице. Поред парка пролази пруга Београд-Ниш и трамвајске шине. Оне старе и дотрајале трамвајске шине које “тројку” заносе лево десно. То труцкање неке путнике успава, неке нервира, а некима даје осећај страха да би се трамвај могао преврнути. Са те труцкаве стране градског превоза поред Булевара патријарха Павла уским шумским путићем излази се на Топчидерску реку, а мостом са неколико степенице, таман да преваре бициклисте, наставља се преко ње ка парку.
Трамвај 3
Парк је уређен за рекреативне потребе грађана, али је веома погодно место за фотографисање будућих брачних парова. Поред два вештачка језерцета, шумовитог краја са мноштвм дрвећа и растиња, дрвеног мостића и каменог ниског бедема око језера, кроз парк у Топчидеру пролази неколико поточића и то све ствара угођај младенцима да касније са дугим брачним стажом могу да се подсете своје лепоте у лепоти великог града.
На самом ободу парка налази се железницка станица Топчидер која има најбогатију историју и која је некада била дворска чекаоница.
Зграда железничке станице Топчидер
У канцеларији шефа ове станице налази се сат, који је Драга Машин поклонила краљу Александру Обреновићу за 27. рођендан. Најдуже чувана тајна Титовог двора јесте управо излет у кафани ове железничке станице, где је наводно више пута долазио на перон након Другог светског рата па је у његову част простран црвени тепих.
За ову беличасту станицу са сигурношћу моземо рећи да је сведок српске историје и да у себи чува многе тајне. Интересантно је и то да овом станицом управљају најискуснији железничари без савремених помагала и да је рад у њој остао исти као и пре више од сто година. Са перона ове станице путовали су Јосип Броз Тито, Карађорђевићи, Обреновићи и многе друге знамените личности тог времена.
Топчидерска летња позорница из 1947. године, чији је пројектант познати архитекта Рајко Татић, после неколико година интензивног коришћења, пала је у заборав и сада је демолирана и напуштена.
Овај споменик значајне туристичке вредности подигнут је на месту некадашњег Машиног мајдана, каменолома из којег је вађена грађа за прве дедињске и топчидерске виле, али и за ову, данас заборављену сцену. У камену ових седиментних стена сачувани су и фосилни остаци риба из доба мезолита, па је ово место и археолошко налазиште.
Точидерска летнња позорница-Машин мајдан
Негде између станице Топчидерска позорница и Топчидерски парк, на самој ивици парка налази се једна занимљива биљка, која се зове Таксодијум или мочварни чемпрес. Изнад земље развија ваздушне коренове или “пнеуматофоре” чак и до 1м висине.
НАЈСТАРИЈИ ПАРК у Београду и СРБИЈИ – ТОПЧИДЕРСКИ ПАРК | ПРИЧЕ ИЗ ПАРКОВА
Топчидерски парк
Ксенија Бурзан
Уредник културног програма