Срећни, зато што смо ове године могли да поделимо овај свечани тренутак, а ипак тужни што одлазе после четворогодишњег боравка, јер су као и генерације пре њих, постали део наших срца, растали смо се од наших драгих матураната. Погледајмо како је овај дан изгледао у свих наших пет радних јединица.
Испраћај матураната у РЈ „Алекса Дејовић”
Дана 31.05.2021. године испратили смо још једну генерацију матураната и обележили крај нашег дружења у РЈ „Алекса Дејовић”. Додела пригодних награда за најбољег матуранта и матуранткињу, похвалница ученицима за допринос у унапређењу васпитног рада и матурских честитки организована је у складу са епидемиолошком ситуацијом и здравственим препорукама.
Са жељом да наставе да буду вредни и успешни у свом даљем школовању и раду, са матурантима се поздравио управник наше РЈ. Такође, уз лепе жеље и добронамерне савете испратили су их и васпитачи, стручни сарадник и наравно ученици, другари млађих разреда.
Драги матуранти, желимо вам много среће, успеха, љубави и здравља у даљем животу, а ми ћемо увек бити поносни на вас и спремни да вас дочекамо и са пажњом слушамо о вашим успесима и достигнућима у различитим сегментима живота.
Срећно!
Колектив РЈ „Алекса Дејовић”
У понедељак, 31.5. у дому Карађорђе одржан је пригодан коктел поводом испраћаја матураната генерације 2020/2021.године. Том приликом имали смо могућност да се захвалимо нашим матурантима за четири године заједничког дружења, решавања различитих недоумица и узајамног поштовања. Педагошко веће дома прогласило је матуранткињом генерације Душицу Стојановић, матурантом генерације Матеју Михајловића, као и спортисту генерације – Николу Башића. Такође, на нашој малој опроштајној забави уручили смо похвалнице заслужним ученицима, који су се својим понашањем у дому, учествовањем у домским активностима и школским резултатима издвојили. Пожелели смо им срећу, успешан наставак школовања, те да нас не забораве, јер нећемо ни ми њих.
СРЕЋНО!
Током маја, васпитач Сузана Николић урадила је низ малих интервјуа с нашим матурантима. Доносимо вам само неки од њих:
МАРКО НЕСТОРОВИЋ
Пријепоље, Медицинска школа, фармацеутски смер;
Уписује Медицински факултет.
Марко, како ти је било у дому, какав је твој утисак?
Искрено, за дом ме везују само лепа осећања. Провео сам овде све четири године. Најтежи је био сам почетак, обавезе у школи, одвојеност од куће (6 сати вожње), велики број непознатих људи. Живот у дому ме научио организацији, планирању и уредном животу. Сећам се савета васпитачице: „Што можеш данас, не остављај за сутра“. Свакако ћу дом памтити по доброј дисциплини.
О цимерском животу: Променио сам пет цимера, што није страшно. У цимерском животу нисам прелазио преко туђе аљкавости и незаинтересованости. Било је разних анегдота, али ми је ова најдража: У првој години, прва двојка, ја разочаран, стављам себи на папирић: „Последњи пут! 16.10.2017.“ Цимер прошао поред цедуље и додао: „И ово ће проћи.“ То ме тад стварно подигло. Наравно, прошло је. Хвала Ацо.
Порука за оне које тек чека домски живот: Те године које ћете провести у дому искористите на најбољи могући начин. Испланирајте и дружење и учење и стварајте лепе успомене. Ја лично замерам себи што сам сам се више посветио школи него социјалном животу. Данас бих нашао умереност у свему да сам опет прва година.
МИЛОЈЕВИЋ ЈОВАНА
Медицинска Звездара, фармацеутски смер;
Уписује Фармацеутски факултет.
Како ти је било у дому, кажи нам отворено?
У почетку ми је било стварно тешко да се навикнем, септембар и октобар 2017. никад нећу да заборавим. Касније је било боље, све ове године сам у Карађорђу, углавном са истим цимеркама.Од седам цимерки, са њих пет сам у контакту и верујем да ће се то и наставити. Од тих цимерских навика и особина најтеже ми је падало кад је неко арогантан, затворен, кад га не разумем јер има тотално другачији стил живота од мене. Дружење у соби је на првом месту и то ћу памтити, а никад нећу заборавити прву годину када се цимерка толико напрскала дезодорансом да се одмах укључио аларм и сви запослени дошли у нашу собу да виде ко то пуши у соби.
По чему ћеш памтити дом, васпитаче? Чему те научио живот у дому?
Дом ћу памтити по људима које сам овде упознала, по пријатељима. Памтићу по по мојој васпитачици Копањи Александри, која је увек била расположена за разговор. Њених савета је било доста, али увек се сетим њених речи да увек треба да будем фокусирана на то што желим и
да будем упорна у томе да то и остварим. Дом ме научио да је битна дисциплина и добра организација да би се постигао циљ.
Шта би поручила онима који ће тек доћи у дом или онима који остају у дому?
Потрудите се да се што више зближите са цимерима и људима из дома. И, останите што дуже у дому! Када бих морала да се вратим у прву годину, не бих била тужна ни она два месеца, а остало не бих ништа мењала. Задовољна сам.
НИКОЛА БАШИЋ
Доњи Милановац
Геодетска техничка школа, 4 год. у „Карађорђу“
МИЛОШ СИМОНОВИЋ
Доњи Милановац
Грађевинска техничка школа, 3 год. у „Карађорђу“
Како вам је било у дому? Генерално, какав је ваш утисак после четири године у „Карађорђу“?
Никола: Дом је стварно био мој живот четири године. Имао сам срећу да будем у соби са два другара из мог места, али сам убрзо проширио круг и упознао особе које су ми постале као породица. Временом смо нашу домску породицу ширили и сада нас има преко десеторо.
Милош: Слажем се у свему с Николом. Ја сам прву годину провео у „Дејовићу“, али сам од друге године почасни члан собе 114. Искрено ми је жао што је већ све прошло. Волео бих да сам понављао разред пар пута.
Никола: Било је свега и свачега у дому. У првој години сам се шокирао домском сналажљивошћу, маштом и импровизацијом у преживљавању, морао сам да се челичим са четвртацима, било је то право одмеравање снага (склекови, обарање руку…). Анегдоте из нашег домског живота могу стати у омањи роман, неке нису баш за јавност. Поред домских дружења, за памћење су и домске секције. Пошто тренирам фудбал, највише сам учествовао у спортским секцијама, играо сам за дом на Домијадама (памтиће се 2019. година).
Милош: Што се деси у 114, остаје у 114. Било је разних занимљивих догађаја, али су то наше интерне анегдоте и не би биле занимљиве широј јавности. То се мора доживети да би се разумело. Од домских активности волео сам стони тенис, фудбал, а највише смо се проводили на излетима по Србији (Лесковац, Свилајнац)…
Шта вам је било најтеже?
Никола: Па најтеже је било ноћно гладовање, нарочито после тренирања, порције ми никад нису биле довољне. Било је још тешких ситуација, али смо се довијали некако. Све у свему остају само лепа сећања.
Милош: Попис у пола десет, време учења, слаб интернет, али смо се навикли. Живот у 4 зида ми није био тежак јер сам увек имао другаре као цимере.
Шта бисте поручили онима који тек долазе у дом?
Никола: Покушајте да се више дружите са ученицима из дома. Имајте више самопоуздања у упознавању лепше половине дома јер девојке нису толико страшне као што се чине. Проводите викенде у дому! Имајте поштовање према васпитачима, али имајте и своје мишљење и став.
Милош: Не идите кући сваки четврти дан! Викенди у дому су незаборавни. Не плашите се, будите истрајни у својим жељама. И као што је наша васпитачица нама рекла: „Будите искрени према васпитачима.“
ЉУБИЦА ИВАНОВИЋ
Медицинска Звездара, фармацеутски смер,
уписује Фармацеутски факултет.
У „Карађорђу“ је све 4 године.
Како ти је било у дому?
Навикла сам се (смех). У првој години ми је било ужасно тешко, сад ми је ок, навикла сам се, не плачем више хахаха. Најтежа ми је била дисциплина у дому, све ми је било престрого, попис, гашење струје, а сад… сад и код куће пуним телефон до 23ч. Дом ме научио да живим у заједници са много људи, а по природи нисам много дружељубива била, и нисам много брзо склапала нова пријатељства. Овде се то мало променило. Генерално, имала сам среће са цимеркама; заједно смо од прве године, нисам морала много да се уклапам и да се стресирам сваке године.
Дом ћу памтити по много нових људи, по новим пријатељима, по лепим анегдотама из цимерског живота. Никад нећу заборавити свој 17. рођендан и изненађење које су ми приредиле цимерке и доцимерке у поноћ.
Дом ћу памтити и по мојој васпитачици Александри Копањи, која ми је била као мама. Све што ми је саветовала било је као да слушам рођену мајку. Највише ми је због ње криво што идем одавде.
Шта бих поручила? Млађој сестри бих поручила да ме не бламира јер сам овде стекла углед . Онима који уписују прву годину бих поручила да не иду у стан јер је овде најбоље за нас, нарочито у тренутку кад се са 14. година први пут одвојимо од куће. Што се мене тиче, ништа посебно не бих мењала, осим што бих у првој години мање учила, ишла бих чешће на домске секције. Све у свему, задовољна сам како је све ово прошло.
АНДРЕА МОМЧИЛОВИЋ
из Врања,
Медицинска Звездара,
4 године у „Карађорђу“.
Дом ћу памтити по васпитачима, цимеркама и другарству, које ће са неким људима, верујем, да траје цео живот. Такође, по танким зидовима, јутарњем прегледу соба, чекању топле воде, цимеркином причању у сну, учења у купатилу, по вранама које су нам редовно узимале храну са прозора. Памтићу васпитаче по њиховим специфичним навикама и особинама. Памтићу и оне који ми нису били групни васпитач, а увек су били ту да ме саслушају, дају савет или сугестију. У дому има дивних теткица и кувара, који колико год да им је тежак посао увек су насмејани и шире позитивну енергију. Памтићу их све.
У дому сам научила да су договор, лепа реч и разумевање кључ у решавању цимерских несугласица. Научио ме да будем упорна, истрајна и да се брзо прилагодим променама. Из дома излазим одговорнија и спремна да се суочим са свим што ми не одговара. Дом ме спремио за живот.
Онима који тек долазе у дом бих поручила: Дајте људима прилику да вам се представе и да их боље упознате. Не осуђујте никога на основу изгледа или понашања. Будите пријатељи, помозите једни другима и ширите лепе речи. Према својим васпитачима будите искрени. Није све тако црно.
Порука за крај: Живот није бајка! Да бисмо успели, морамо бити упорни и да стојимо иза онога што кажемо или урадимо. Слушајте своје срце и тежите ка циљу.
„Велики људи добијају двосруко ако свог непријатеља учине пријатељем.“ Кроче
МАТЕЈА МИХАЈЛОВИЋ
Милентија, Брус;
Зуботехничка школа;
Уписује Стоматолошки факултет;
Матеја, четири године си у „Карађорђу“, какав ти је утисак о дому после свега? Ближи се крај, а кад погледам уназад имам на шта да будем поносан. Ове године у дому су ће ми остати у сећању као вредне успомене на један срећан период. Успео сам да останем оно што сам био, да се сачувам од лошег и да уградим нешто добро – нова пријатељства, нове навике, велики праг толеранције…
Променио сам 9 цимера за ове четири године и са свима њима сам данас у добрим односима. У нашем дому је било много активности и ја сам се трудио да испратим скоро све спортске секције, опет најуспешнији сам био у стоном тенису и кошарци. Често сам учествовао у домским акцијама: „Навала на Авалу“, посете другим домовима широм Србије, уређивање дворишта, помоћ у обележавању важних датума Дома, сељење Чеде домара (смех) . Било је стварно разних активности и ја сам се увек осећао као да је дом моја кућа и ништа ми није било тешко да испратим или помогмнем у некој акцији. Интересантна искуства су ми била ангажовање у Тиму за вршњачку медијацију, Ученичком парламенту, Еколошкој секцији дома.
Најтеже ми је, као и свима, било навикавање на дом у првој години, али када сам се адаптирао, онда је све ишло лако. Тешки су ми били и одласци неких цимера на крају године. Тежак ми је био сваки мој одлазак из дома на крају школске године, али ми је најтежи овај коначни одлазак из дома и завршавање ове домске приче.
Савет новим нараштајима: Прво бих вам пожелео пуно среће и успеха, моји млади домци. Останите своји, и не падајте под утицаје лошег друштва! Покушајте да будете у добром односу са свима, али се не ослањате ни на кога, јер никад се не зна. Зовите родитеље и породицу код куће јер они су вам највећа подршка на путу до сваког циља у животу. Уживајте у времену проведеном у дому, јер је оно драгоцено, јер домски живот је превише кратак, а све што је лепо кратко траје.
Сваки тренутак, сваки час проведен са људима који цене вашу срећу и цене вас саме је срећан тренутак. У последње време, сваки такав тренутак је реткост. Кроз време овакви тренуци су све ређи и ређи, и требало би да их искористимо на најбољи могући начин. Све те тренутке ћемо памтити и препричавати све до заборава, док време буде пролазило као песак који измиче кроз руке и одлази у бескрај. Поздрав.
ДУШИЦА СТОЈАНОВИЋ
Из Врања,
Медицинска Звездара,
уписује Микробиологију.
Душице, кад погледаш сад своју средњу школу и домски живот какви су ти утисци? Која би реч описала домски живот?
Па било ми је стварно лепо, овде сам провела више времена него код куће. Живот у дому је био као код своје куће. Постоји доста ствари по којима ћу памтити дом: дружење са цимеркама, дељење хране, присуство на домским секцијама, седење и дружење испред дома итд. Такође, дом ћу памтити по васпитачима и куварима који су увек били насмејали и пријатни. У дому сам научила да будем самосталнија, да нису сви људи исти, и да није све тако лоше као што изгледа.
У дому сам стекла пријатеље за цео живот. Васпитачица је била моја друга мајка, увек ме је подржавала и трудила се да заједно решимо проблеме.
Деци која долазе у дом бих поручила да не тугују што одлазе од куће и да могу дом сматрати својом кућом. Да се не плаше промена и новог друштва јер могу упознати доста нових људи, међу којима ће сигурно бити неко њима сличан. Чека их леп животни период.
Дружење Матураната у РЈ “Петар Драпшин”
Традиционално месец јун је време да испратимо и опростимо се од наших матураната.
Из познатих околности, прошле године нисмо били у могућности, а ове смо, из истих разлога, то урадили на мало другачији начин.
Иако је свечана вечера изостала, наше матуранте смо окупили, прогласили ђака генерације, омогућили да се друже и међусобно поздраве, а ми смо им пожелели сву срећу на даљем животном путу и кроз нове изазове који их чекају!
У прилогу су утисци о дому неких од матураната кроз претходне године њиховог боравка код нас.
Колектив РЈ “Петар Драпшин”
Дана 27. 05. 2021. године у дворишту РЈ „Стеван Чоловић“ пригодно смо обележили завршетак средњошколског периода за матуранате који су смештени у нашој радној јединици.
Том приликом смо прогласили матуранта и матуранткињу генерације: Теодору Дугић и Стефана Павловића, који су издвојени као оличење правих и примерних домаца.
Уз честитке које су израдили ученици у оквиру ликовне радионице радне јединице и књиге за похваљене ученике испратили смо матуранте и захвалили смо им се што су били код нас у РЈ „Стеван Чоловић“.
Испраћај матураната у РЈ „Змај”
У РЈ „Змај“, 31. маја смо испратили још једну генерацију матураната.
Организовано је заједничко фотографисање целе генерације, као и фотографисање по васпитним групама и индивидуално. Од индивидуалних фотографија је направљен пано у холу установе.
Ученике је поздравила и управница радне јединице и одржала говор, те уручила пригодне награде у виду књига најпопуларнијим матурантима ове године: два ученика (један дечак и једна девојчица) су изабрани од стране ученика, а друга два је изгласало Педагошко веће. Ученици су изгласали Магдалену Филиповић и Луку Милосављевића као најпопуларније матуранте, а Педагошко веће је похвалило Виду Гојковић и Михаила Марковића.
Нажалост, због актуелне ситуације није била могућа прослава и свечанији испраћај, али смо успели да обележимо одлазак ове генерације уз послужење и дружење.
Желимо вам све најбоље драги матуранти. Многи људи иду кроз живот чекајући да им се нешто деси. Не чекајте да вам се догоди живот, уместо тога, ви се десите животу. Направите сами своју причу и будите главна улога.
Колектив РЈ „Змај“