Графити се могу дефинисати као поруке на јавним површинама у писаној или ликовној форми. Сама реч потиче од италијанске речи „graffito” односно грчке „graphein“ сто значи писати. Графити су одувек сматрани контракултурном појавом која је била асоцијација на вандализам и скрнављење јавних грађевина.
Развој графита у Београду је током времена претрпео велике промене: од агресивних порука и вандализма до јавне уметности. Данас постоје књиге, изложбе и туристички обиласци посвећени овој врсти уличне уметности. Готово сваки приказ Београда страних туриста на Youtube каналу има као позадину дорћолске графите. Београдски графити и улична уметност (street art) сцeна не заостају за другим светским градовима. Данас на зидовима има свега, од феноменалних мурала (зидне слике) до афоризама и духовите преписке.
Када је реч о графитима једно од важних питања је ̶ Када је испис на зиду вандалски, а када уметнички чин? Естетски графити, који су у средишту моје пажње, проблематизују доминантну дефиницију уметности, која је изложена односно изолована у галеријама и музејима. Графити и street art представљају најслободнији вид уметности, свако може да каже шта жели и да на зид пренесе своју поруку или емоцију. Граница је тамо где је свако од аутора повуче, или естетски или када су у питању локације. Ако испуњавају естетске услове, графити се дефинишу као јавна уметност која увећава урбани квалитет. Интресантно је да се не зна колико ће дело трајати због урбанистичких и других радова. За многе уметнике је најбитнији процес израде графита, а не трајање. Фотографије често сведоче о уличној уметности које више нема.
Није могуће прецизно утврдити када се у Београду појављују први прави графити сликани ауто-спрејом, интензивније се могу уочити средином осамдесетих година двадесетог века. Предмети графита су тада били имена рок група и навијачких група (Punk is not dead, слово А у кругу као симбол анархије ̶ графити су из мог личног сећања). Крајем деведесетих под утицајем хип-хоп и реп музике и културе, чији су графити саставни део, настају зидне слике у Београду. Свој утицај на њихову естетику има и масовније коришћење компјутера и видео продукција. Најчешћа места за реализацију графита су она поред којих пролази много људи: Зелени венац, зидови прекопута Београдског сајма, Југопетролов зид код Аде и одређени зидови на Новом Београду (бетонски зидови кеја у блоковима, ИМТ зид прекопута блока 70 итд.).
Групе које су радиле 1996. и 1997. су се развијале и врхунац стваралаштва и афирмације су доживеле 2003. године. Стваран је old school стил у цртању графита, дебела, испреплетана слова са искривљеним ивицама које је тешко прочитати. И данас постоје уметници који раде овом техником. Улична уметност је почела да се шири ка Врачару, Дорћолу, Земуну, дуж Савамале. До прекида рада долази 2004. године долази да би се у последњој деценији графитска сцена поново активирала.
Захваљујући еволуцији квалитета деловања уметника почетком 21. века долази до препознавања графита као облика, не само деградације, већ и унапређења јавног простора. Тада почиње њихова реализација у појединачним радионицама, трибинама и великим културним програмима попут Белефа (Београдски летњи фестивал) и Popsa (Public art Public space) који је основан на Архитектонском факултету са циљем да се унапреди квалитет јавних градских простора, између осталог и кроз интеграцију уметности у живот града.
Око 2000. године street art шаблон је преузео асфалт и зидове. У питању је светски тренд, афоризам или пресликана илустрација са текстом. То су најчешће фото графити са ликовима спортиста, музичара, глумаца, писаца. Мурали и зидне слике се у историји уметности могу пратити до пећинског сликарства. Они у уличној уметности, такође, обједињују сликарство и архитектуру у јединствену целину, улепшавају бетонске или сиве, оронуле фасаде и постају део урбаног пејзажа.
Графити се најчешће сликају бојама у спреју, али су популарне и опције са маркерима, ролерима, четкама, користе се пумпе за воду или апарати за гашење пожара. Графити уметници раде под псеудонимом желећи да остану анонимни: Artez, Weedzor, Пијаниста, Junk, Resto, TKV, Lotrek итд.
Посебан вид урбаног духа града су графити са сликама и пригодним текстом који представљају сећање на младе и најчешће трагично настрадале становнике београдских насеља. Насликани су на фасадама зграда и продавница, као савремени крајпуташи.
Васпитач Дина Илић
